Болест позната три хиљаде година

Dijabetes u starom Egiptu

Георг M. Еберс, немачки египтолог је 1872. пронашао је древни медицински спис, папирус дугачак око двадесет метара, са 108 колона хијероглифа који вероватно потиче из периода око 1550. п. н. е. у коме је описана болест коју карактерише "превелико пражњење урина". Индијски лекари су је звали мадхумеха ("медена мокраћа") зато што је таква мокраћа привлачила мраве. Древни индијски лекари Sushruta и хирург Charaka (400-500 н.е.) били су у стању да идентификују два типа ове болести, који су касније названи дијабетес тип I и тип II.

Писана историја приписује први потпуни опис ове болести Aretaeus из Кападокије, коју је дао у првом веку наше ере, који је сковао реч дијабетес (грчки, "сифон") и драматично изјавио: "суштински део пића се не апсорбује у телу, док су велике масе тела течне у урину ”. Авиценна (980–1037 АД), велики персијски лекар, у The Canon of Medicine није се осврнуо само на абнормални апетит и приметио дијабетичку гангрену, већ је и измислио мешавину семена (лупин, пискавица, зедоар) као  панацеу (решење или лијек за све тешкоће или болести). 

Појам меллитус (латински, "сладак као мед") сковао је британски хирург, John Rollo 1798. године, како би разликовао овај дијабетес од другог облика дијабетеса (insipidus) код кога је урин без укуса.

Уз мало разумевања патофизиологије, рани лекови за дијабетес укључивали су разноврсне и занимљиве рецепте као што су "уље ружа, датуле, сирових дуња и каша, желе од змијског меса, ломљени црвени корали, слатки бадеми и свеже цвеће слепе коприве" који су засновани на различитим веровањима и праксама времена у коме су настала. Касније, у периоду пре открића инсулина, надмоћно je владала рестрикција у уносу калорија.  Залагање за правилну исхрану и вежбање било је обележје којим су лекари из 19. века лечили дијабетес, а које су предводили Joslin и Fitz из Опште болнице у Massachusetts-u. Овај савет и даље остаје важна компонента код  управљања дијабетесом. Данас mоже звучати бизарно, али опијум ("сируп од мака") је био у слободној употреби за лечење ове болести више од две стотине година, због ублажавања симптома који настају услед компликација као што је гангрена.

19. и 20. век најавили су галопирајући напредак у медицини уопште, а посебно у лечењу дијабетеса. Једно од чуда прошлог века било је откриће инсулина од стране канадског хирурга Banting-а и његовог асистента Best-а. Након експериментисања на псима, њихова инфузија говеђег екстракта инсулина (коју је направио њихов колега биохемичар, Collip) 14-годишњем дечку, Leonard Thompson-у, 1922. године у Општој болници у Торонту, изазвала је сензацију у свету терапије дијабетеса. Покренула је истраживање и комерцијалну производњу неколико модификација инсулина са различитим трајањем деловања, које су промениле читав животни век значајног дела светске популације. 

Године 1980, први хумани инсулин је произвео Грахам Белл. 1982. године је развијен први биосинтетички инсулин (хумулин). Шприцеви су се појавили 1961. године, али су били од стакла и донели су са собом опасност од инфекција све док их нису заменили пластични  шприцеви за једнократну употребу. Само 15 година касније, увођење првог система без шприцева, у Дерату 1979. године омогућило је релативно безболно дозирање. Инсулинске пумпе, инсулин за инхалиранје и орални спрејеви у новије време су пут за унапређење једноставности примене.

Литература:

1. Tipton MC. Susruta of India, an unrecognized contributor to the history of exercise physiology. J Appl Physiol. 2008;108:1553–6.

2. Allan FL. Diabetes before and after insulin. Med Hist. 1972;16:266–73.