Сахароза, глукоза и фруктоза су три врсте шећера које садрже исти број калорија по граму. Сва три облика природно се налазе у воћу, поврћу, млечним производима и житарицама, али се, такође, додају многим намирницама приликом прераде. Међутим, разликују се по својој хемијској структури, начину на који их наше тело метаболише и начину како утичу на наше здравље.
За наше претке глукоза је била скоро једини учесник у метаболизму угљених хидрата. Фруктоза (иако није ништа мање одличан носилац енергије) није могла да постане пуноправни учесник у овом процесу. Дакле, у људском телу постоји веома сложен и добро регулисан систем метаболизма глукозе, чији је главни учесник инсулин и хормони повезани са њим, а истовремено - практично нерегулисани метаболизам фруктозе.
Имајући у виду чињеницу да фруктоза, ништа мање од глукозе, може да утиче на енергетски метаболизам и изазове опасне поремећаје у великим количинама, таква аутономија у регулацији метаболизма фруктозе може да изгледа веома чудно, па чак и ризично. Ипак, ако се сетимо занемарљивог процента фруктозе у исхрани наших предака, неразумност стварања посебног комплексног система контроле постаје сасвим разумљива.
За разлику од наших предака, потпуно занемарујући основне принципе метаболизма, у исхрани модерног човека доминирају индустријски прерађени производи са веома високим садржајем фруктозе, што у нашем организму најчешће доводи до различитих метаболичких поремећаја укључујући резистенцију на инсулин, дијабетес типа 2, гојазност, болест масне јетре и метаболички синдром.
У једној студији, која је трајала 10 недеља, људи који су пили пића заслађена фруктозом имали су 8,6% повећање масноћа у стомаку, у поређењу са 4,8% код оних који су пили пића заслађена глукозом. Друга студија је показала да, иако све врсте шећера могу повећати ризик од дијабетеса типа 2 и гојазности, фруктоза може бити најштетнија. Штавише, показало се да фруктоза повећава ниво хормона грелина (хормона глади) и да доводи до веће глади и веће жеље за храном што може да доведе до повећане потребе за шећером. Као резултат, добијамо катастрофалан вишак триглицерида у крви, што врло брзо доводи до развоја гојазности (и класичне и висцералне), као и до прогресивног ризика од атеросклерозе и хроничних кардиоваскуларних болести.
Да ли фруктоза може да нас засити? Не. За разлику од повећаног нивоа глукозе у крви након јела и каснијег повећања нивоа инсулина који стимулише синтезу лептина, хормона који смањује апетит, и обрнуто, инхибира секрецију грелина, једног од главних хормона апетита, фруктоза никада не може да послужи као сигнал засићења и због изузетно ниског садржаја у храни наших предака (неразвијен систем контроле метаболизма фруктозе), и зато што скоро сва фруктоза остаје у јетри и не улази у крв.
Уопштено, овакав низ акција је апсолутно логичан: повећање нивоа глукозе и инсулина је поуздан сигнал да је особа добро јела, стога више није потребна даља стимулација апетита.
Литература:
1. Shan Luo, John R. Monterosso, Kayan Sarpelleh and Kathleen A. Page, Differential effects of fructose versus glucose on brain and appetitive responses to food cues and decisions for food rewards, Proc Natl Acad Sci U S A. 2015 May 19; 112(20): 6509–6514.
2. Teff KL, Elliott SS, Tschöp M, Kieffer TJ, Rader D, Heiman M, Townsend RR, Keim NL, D'Alessio D, Havel PJ, Dietary fructose reduces circulating insulin and leptin, attenuates postprandial suppression of ghrelin, and increases triglycerides in women, J Clin Endocrinol Metab. 2004 Jun;89(6):2963-72.
Нема коментара:
Постави коментар