Наш поглед на свет нужно зависи од наших способности да заиста сагледамо природу нашег окружења. Антички научници, посебно Аристотел, нису имали ту предност да помоћу микроскопа неколико пута увећају оно што посматрају.
Сходно томе, Грци су закључили да је свет сачињен од оних елемената које је могуће осетити са пет чула; ватра, земља, вода и ваздух. Штавише, за жива бића, биљке и животиње, сматрало се да настају спонтано из неживог (тј. беживотног) материјала. Тако је, из мешавине земље и воде, која је формирала исконску земаљску слуз, формиран живот када је сунчева топлота деловала на њега, формирајући тако сва жива бића, биљке, животиње, па чак и људска бића.
У деветнаестом веку, овај концепт био је познат под називом „спонтано стварање“. Сада такав концепт зовемо абиогенеза, а неки од најбољих умова данашњице су фокусирани на ово питање, тако да је још увек у првом плану основних непознаница са којима се суочава човечанство.
Овакво мишљење задржало се два миленијума, све до касне ренесансе у седамнаестом веку. Почетак краја идеје спонтаног стварања може се приписати Роберту Хук-у, који је први описао и сковао реч “cell” (од латинског, cella , “складиште или комора”).
Међутим, тек почетком деветнаестог века микроскопи су побољшани до увећања наших модерних микроскопа што је дозволило Швану (1837) да изведе генијалне експерименте који су одбацили теорију спонтаног стварања као одговорну за труљење или распадање материје које доводи до смрдљивог мириса или мијазме.
Ови рудиментарни експерименти, запажања и закључци, веома су важни, поготово зато што су углавном игнорисани 20 година, а постали су прихваћени тек када је Луј Пастер поновио исте експерименте и први пут их објавио у академији наука у низу презентација.
Да би се схватио Пастеров став по овом питању и његов допринос, потребно је посматрати га у односу на његов живот у науци до тог тренутка, и друштва у коме је живео, то јест период Другог Царства.
Луј Наполеон је на слободним изборима изабран за председника Друге републике после револуције 1848. године, али је тада узурпирао власт и прогласио се царем 1852. године. У то време, паганска представа да би живот могао настати спонтано из неживих предмета, без интервенције Створитеља , био је изузетно непопуларан у Француској, а посебно Цару, чија је позиција зависила од Бога. Пастер је био искрени верник у Бога Створитеља и био је симбол француске буржоазије деветнаестог века, ватрени патриота, бонапартиста и политички конзервативац.
Наравно, Пастеур је радио у зору микробиологије, и користећи пажљиве квантитативне методе, показао је да микроорганизми као што су квасци узрокују ферментацију шећера за производњу алкохола, као и да су микроорганизми одговорни за труљење или распадање ткива. Такође, преко 20 година експериментисао је и показао да је кварење повезано са млекарством, пивом, вином, сирћетом и индустријом свиле што је објаснио контаминацијом са бактеријама. Он је заслужан за увођење "пастеризације", процеса загревања до тачке кључања у току кратког времена, након чега следи брзо хлађење, како би се убилa већина микроорганизама.
На крају своје каријере, Пастер је прешао са микробиологије на проучавање вакцина, природног проширења, да би покушао да спречи заразне болести код домаћих животиња. Ова промена у научном нагласку захтевала је да стекне експертизу у руковању и малим и великим животињама.
