Било који фактор као што је прекомерна исхрана, унос масти, пушење, живот у великим градовима и загађеним подручјима или конзумирање алкохола, који доводи до повећања оксидације, може да повећа потребу за уношењем храњивих састојака које зовемо антиоксиданти, изнад оних вредности које обично добијамо из хране.
Најбоље је да антиоксиданте узимамо из хране јер постоји буквално хиљаде различитих антиоксиданата у у храни намењеној за људску исхрану као и веома велика разноликост хемијских типова. Управо због тога, антиоксиданти могу да делују у интегрисаним системима или каскадама у којима антиоксиданси могу слободне радикале унутар биолошког система да пренесу на сигурније дестинације. На пример, ROS или RNS могу бити дисипирани из липидно растворљиве средине без формирања липидних пероксида, у водорастворну средину преко доступне секвенце, убихинон (коензим Q10) витамина Е и витамина Ц. Након оксидације, ови микронутријенти морају да се регенеришу, па отуда и потреба за додатним спајањем са другим редукционим системима као што су глутатион / глутатион дисулфид, дихидролипоат / липоат, или NADPH/NADP и NADH/NAD. Ниједан антиоксидант не може самостално да доведе до постизања оваквог исхода.
Неки антиоксиданти, заправо боље функционишу када се истовремено употребе у групи антиоксиданата (синергистичко деловање). Смеша антиоксиданата може такође да олакша апсорпцију. Пример за то је повећање апсорпције ликопена након узимања комбинације бета-каротена и ликопена. Људима који узимају разноврсну храну која укључује хлеб, житарице, поврће и воће, месо или замене за месо и млечне производе, није потребно да узимају додатние витамине и минералне додатке. Ове намирнице, било свеже или прерађене, пружају уравнотежен извор витамина и минерала. Међутим, поставља се питање да ли је ово баш сасвим тачно. Не због тога што различите дијете не могу да обезбеде довољну количину антиоксидативних нутријената, већ да ли или не оваква исхрана може да омогући опсег и количину оваквих хранљивих материја који је потребан за оптимално здравље с обзиром на тренутни избор хране.
Многи верују да ако је узимање довољне количине есенцијалних нутријената добро за здравље, онда је узимање још веће количине још боље. Међутим, треба разумети да узимање велике количине антиоксиданата може довести до њихове про-оксидативне активности индуковањем оксидативног стреса, што може да доведе до штетних ефеката у биолошким системима. Из доступних доказа, још увек не можемо да одговоримо на питање да ли микронутритијенти заправо побољшавају здравље или смањују ризик од болести где са храном то не можемо да урадимо. Поред тога, иако је коришћењењ антиоксиданте који су тренутно доступни, постоје контрадикторни подаци у вези са њиховим нежељеним ефектима. На пример, уочени су повољни ефекти витамина Е у односу на Алцхајмерову болест и рак простате, али употреба високих доза витамина Е је такође повезана са повећаним ризиком од смртности од неких других врста тумора. Још једна врста забринутости односи се на спречавање оксидације која може бити компатибилна са добрим здрављем, јер су слободни радикали потребни за механизме одбране.
Осим тога, исхрана богата воћем и поврћем често значи нижи унос масти и већи унос влакана, што може да штитити и од многих болести. Витамински и минерални додаци не морају нужно доведу до исправљања лоших прехрамбених навика или нездравог начина живота. Препорука је да се у исхрани користи широка палета житарица, воћа и поврћа у разумним количинама, уместо да се исхрана ослања на суплементацију са неколико антиоксиданата.
Тврдње да антиоксиданси имају терапијску вредност су тренутно научно неоправдане. Активност антиоксиданата која је одређена ин витро можда није релевантна ин виво, антиоксидативни нутријенти имају многе функције и могу да делују преко других механизама, а не као антиоксиданси. Превенција болести путем употребе додатака исхрани може да буде вредан циљ, али је потребно имати податке о дози за процену фармаколошких и токсиколошких ефеката. Промоција антиоксиданата као терапеутских агенаса је неприкладна када је њихова ефикасност недоказана и њихова токсикологија несигурна. Много је боље имати што већу разноликост у исхрани користећи за храну биљаке, што ће вас штитити од вишка оксидативне активности, задржавајући потребан ниво такве активности за одбрану од инфекције.
Литература:
1. Hailiwell B. Antioxidants in human and disease. Ann Rev Nutr. 1996; 16:33-50
Нема коментара:
Постави коментар