Kakva je veza između dijabetesa i demencije?

Zbog sve veće stope gojaznosti, neaktivnosti i starenja populacije, dijabetes tipa 2 je u našem društvu zastupljeniji nego ikada ranije. U zemljama sa visokim prihodima smrtnost od dijabetesa opala je od 2000. do 2010. godine, ali se zatim povećala od 2010. do 2016.-što je dovelo do ukupnog povećanja prerane smrti od 5% od 2000. Posebno je zabrinjavajuće to što se dijabetes tipa 2 sada često viđa kod dece, zbog njihove gojaznosti i neaktivnosti.

Odavno je poznato da dijabetes tipa 2 povećava rizik od moždanog udara i srčanih oboljenja. Novije studije su pokazale da dijabetes, takođe, povećava rizik od demencije. Ono što ranije nije istraživano je da li dugotrajnost dijabetesa utiče na rizik od razvoja demencije.

Novo istraživanje o dugotrajnosti dijabetesa i riziku od razvoja demencije

Nedavno objavljena studija ispitivala je povezanost između dugotrajnosti dijabetesa i razvoja demencije koristeći veliku, kohortnu studiju koja je u toku. 

Demencija uzrokovana bilo kojim uzrokom bila je primarna mera ishoda. Osim dijabetesa, ispitivali su i efekte starosti, pola, rase, pušenja, konzumacije alkohola, fizičke aktivnosti, konzumacije voća i povrća, visokog krvnog pritiska, indeksa telesne mase, koronarne bolesti srca, srčane insuficijencije, moždanog udara, lekova i gena za faktor Alchajmerove bolesti, apolipoprotein E.

Dugoročni efekti dijabetesa na demenciju

Od 1985. do 2019. godine zabeleženo je 1.710 slučajeva dijabetesa i 639 slučajeva demencije. Na svakih 1.000 ljudi, pregledanih godišnje, stope demencije bile su 8,9 kod onih bez dijabetesa starosti od 70 godina. Uporedne stope demencije za one sa dijabetesom bile su 10,0 za one sa pojavom do pet godina ranije, 13,0 za šest do 10 godina ranije, i 18,3 više od 10 godina ranije. Ovi upečatljivi rezultati jasno pokazuju da što ranije dobijete dijabetes, veći je rizik od razvoja demencije.

Kako dijabetes može dovesti do demencije

Postoji više razloga zašto godine dijabetesa tipa 2 mogu dovesti do demencije. Jedan razlog je povezan sa efektima koje dijabetes ima na srce, jer je zdravlje srca povezano sa zdravljem mozga. Bolesti srca i povišeni krvni pritisak povezani su sa moždanim udarima koji, pak, mogu dovesti do demencije. Međutim, čini se da moždani udar nije potpuni odgovor, jer su neke studije pokazale da je dijabetes doveo do povećanog rizika od demencije čak i kada su moždani udari kontrolisani.

Drugi faktor se odnosi na epizode ​​hipoglikemije koje se obično javljaju kod dijabetesa. Iako je dokazano da stroga kontrola šećera u krvi smanjuje dugoročne rizike od srčanih oboljenja i moždanog udara, stroga kontrola takođe može dovesti do hipoglikemije, gubitka pamćenja i demencije. Ovde je razlog verovatno zato što je poznato da nizak nivo šećera u krvi oštećuje hipokampus - memorijski centar mozga.

Jedna od intrigantnijih hipoteza je da dijabetes direktno izaziva Alchajmerovu bolest. Zaista, Alchajmerova bolest je čak nazvana „dijabetesom tipa 3“ zbog zajedničkih molekularnih i ćelijskih karakteristika dijabetesa i Alchajmerove bolesti. Na primer, insulin igra kritičnu ulogu u stvaranju amiloidnih plakova, a insulin je takođe uključen u fosforilaciju tau, što dovodi do neurofibrilarnih zapleta. Drugim rečima, dok insulinska rezistencija u telu može da dovede do dijabetesa tipa 2, insulinska rezistencija u mozgu može da dovede do nastanka plaka i zapleta Alchajmerove bolesti.

Smanjite rizik od dijabetesa i demencije

Dobra vest je da smanjenjem rizika od dijabetesa tipa 2 možete smanjiti i rizik od demencije. Razmislite već danas o tome da li bi sledeće promene načina života bile dobre za vas. Imajte na umu da su ove životne promene korisne čak i ako imate dijagnozu dijabetesa ili predijabetesa.

- Bavite se aerobnim vežbama najmanje 30 minuta svakog dana, pet dana u nedelji.

- Jedite hranu u mediteranskom stilu.

- Održavajte zdravu telesnu težinu.

- Lečite visok krvni pritisak.

- Lečite visok holesterol.

- Ne pušite.

ТВ и слабоумље, или политички коректно - ТВ и деменција

Данас већина нас има све што је потребно за дуг живот: ефикаснe лекове, пристојан начин живота, вештачку климу (као у стакленику) и миран живот. Просечни животни век у развијеним земљама непрекидно тежи ка цифри од 85 година, а све више људи достиже и стоту.

Иначе, данас је број стогодишњих становника Земље постао толико велики да у литератури можете да пронађете на десетине студија о здравственом стању ових стогодишњака са бројем учесника од неколико стотина до неколико хиљада.

И, није реч о чобанима са Кавказа, који живе на врховима најчистијих планина са природном храном и редовним џогингом дуж планинских врхова. Говоримо о обичним становницима градова у САД-у, Европи, Јапану. 

Наш мозак може прилично добро да функционише и у доби од преко 100 година (осим ако га, наравно, не затрпамо холестеролом и никотином). Делови нашег мозга су прилично једноставни и логични и не разликују се од срца, плућа и било којих других органа.

Међутим, сива материја се, према мишљењу патолога, не мења много. Али то је само зато што не постоји микроскоп у којем би се могле видети активне и невероватно сложене везе између неурона.

У међувремену, управо те везе настају у мозгу, почев од рођења, и стварају онај невидљиви део мождане супстанце који човека чини разумним, а не само стогодишњег хомо-а. А те се неуронске везе негде губе са годинама ... 

Како сада то!

На губљење неуронских веза и појаву деменције, утичу разни фактори, попут ниске физичке активности, неконтролисаног уноса хране, и у почетку низког IQ, итд. Код савременог човека, данас, овим факторима се придружује и прекомерно гледање ТВ и сурфовање интернетом. Наравно, сама телеманија је већ клиничка дијагноза. 

Манфред Шпицер, шеф одељења за психијатрију на Универзитету Улм у Немачкој, верује да прекомерно гледање ТВ и коришћење компјутера штети развоју мозга код деце: '' Не говорим о томе да је неко онлајн пет минута дневно. Говорим о седам и по сати дневно, што је просек за Немачку. То значи да ће, ако га користимо само за дигиталне медије, утицати на мозак у негативном смислу. ''

Шпицер, који је објавио књигу под насловом `` Дигитална деменција '', каже да је током детињства и ране адолесценције људски мозак изненађујуће '' пластичан ''. Мозак формира своја поља неурона у спрези са начином на који га користимо и касније, током одраслог доба, он може да их обнавља.

За Шпицера је кључно да се мозак стимулише и да му се обезбеди нормалан развој који је у спрези са стварним светом: од суочавања са физичким препрекама до решавања проблема у односима са другим људима. Он каже да, поређења ради, виртуелни свет нуди мању стимулацију и мање могућности за развој потенцијала мозга.

Све је то тако, без сумње, а све ово само по себи нас осуђује на сенилну деменцију. Истраживачи нису проучавали само статистику, већ су спровели и електроенцефалографске студије мозга, покушавајући да разумеју шта полази по злу када „гледамо ТВ“ или сурфујемо на интернету.

Када погледамо покретну слику, у нашем мозгу, против наше воље, настаје фокус узбуђења и будности, јер су за древног човека у нама било какви брзи покрети претеча опасности.

Сетите се свог понашања када сте, на пример, у ресторану у којем (и ова глупост је код нас присутна) виси плазма телевизор који ради. Да, иако сте човек који уопште не гледа ТВ, нећете моћи потпуно да одвратите поглед од треперења које долази са ТВ. 

Апотеоза пасивне перцепције

Други процес који се одвија у мозгу гледаоца је феномен пасивне перцепције. За разлику од читања и многих других извора информација, ТВ нам даје готове предлошке за информације.

И чим мозак увиди да је могуће да се не напреже и не изгради сам неуронске везе у процесу обраде и анализе информација, он се одмах искључује.

У том смислу, добијени су веома занимљиви резултати у проучавању језичких вештина код мале деце (8-16 месеци), код којих је ТВ успорио развој говора.

И не само шпекулативно, већ сасвим конкретно: у просеку је сваки сат гледања телевизије дневно смањио резултате упитника за скоро 17 поена . 

Wow комбинација! С једне стране, ТВ ствара жариште напетости у нашем мозгу, потпуно бескорисно преусмеравајући енергију и ресурсе неурона на себе, а с друге стране, лишава нас подстицаја за одржавање и обнову неуронских веза. 

Али, ово не значи да се треба супростављати научном, техничком и информационом напретку. На пољу Интернета и сродних ствари постоји много ствари које, напротив, смањују ризик од деменције.

На пример, независно тражење информација или образовних услуга. На пример, једна студија је  показала да рад са Интернет ресурсима активира центре за говор, језик, вид и памћење, ништа мање од читања књига или уџбеника.

Штавише, за напредне кориснике који у процесу сурфовања синтетишу десетине различитих Интернет ресурса, ови центри раде још активније него код читања. А свему овоме припада и активирање можданих зона одговорних за доношење одлука.

Или узмите најпростије играње, које многи оптужују за заглупљивање младих. Софистициране интернет игре развијају мождане везе баш као и шах. Истраживачи истичу да они који редовно играју видео игрице стичу већу способност да издвоје детаље на некој комплексној фотографији, лакше прате више објеката у покрету и због тога се лакше сналазе, рецмо приликом вожње аутомобила. Такође, наводе да истраживања побијају тврдње да видео игрице узрокују расејаност и проблеме са пажњом.

Кључна ствар да се ТВ и компјутер користе практично и умерено и да се избегне даноноћно коришћење ових медија.