Kako protiv insulinske rezistencije

Pandemija Covida-19 je cveće u odnosu na glavnu noćnu moru čovečanstva, metabolički sindrom, u kome glavnu ulogu igraju poremećeni metabolizam ugljenih hidrata i dijabetes melitus tipa II. Gojaznost i ateroskleroza, brzo se pridružujući ovome, pretvaraju čovekov život u pakao.

I ovo je samo vrh ledenog brega! 

Pod tim uslovima, telo počinje da se raspada u svim pravcima. Uzmite, na primer, imunološki sistem. Već je jasno da su više od 70% onih koji su umrli ili su teško patili od Covid-19 ljudi sa metaboličkim sindromom.

Insulin je veoma važan hormon koji ima mnogo funkcija, od regulacije apetita do sinteze holesterola. Ali najvažnija i najpoznatija funkcija insulina je regulacija nivoa glukoze u krvi, tačnije, sprečavanje njegovih opasnih skokova.

Sa svakim povećanjem glukoze u krvi, oslobađa se insulin, koji otvara prolaze za prolazak glukoze u ćelije, blokira sve reakcije sinteze glukoze i stimuliše reakcije sinteze masti iz viška glukoze.

Postoji idealan sistem za regulaciju nivoa glukoze, međutim on ne funkcioniše uvek. Kod mnogih ljudi ćelije prestaju da reaguju na insulinske signale i ne uzimaju višak glukoze. Ova pojava je poznata kao  rezistencija na insulin, odnosno, neosetljivost ćelija na insulin.

Ćelije su glavni potrošači glukoze, a ako odbiju da je uzmu, svi drugi mehanizmi za smanjenje viška glukoze u krvi su nedovoljni. Takvu situaciju organizam pokušava da prevaziđe velikom sintezom insulina.

Međutim, čak i 10–20 puta veće koncentracije insulina nije u stanju da prevaziđu insulinsku rezistenciju ćelija. Zbog toga, sinteza masti i holesterola u ovim uslovima poprima karakter katastrofe i kardiovaskularni sistem takve osobe vrlo brzo se istroši do smrtonosnog stanja.

U tom kontekstu, zastrašujuću gojaznost (a ona zaista postaje katastrofalna) niko i ne pominje jer su problemi sa srcem mnogo ozbiljniji.

Glavni fokus borbe protiv dijabetesa tipa II i metaboličkog sindroma je pokušaj vraćanja osetljivosti ćelija na insulin. Bez ovoga, svi napori će samo odložiti tužni kraj na kratko.

Ishrana sa visokim udelom masti i nedostatak fizičke aktivnosti važni su faktori rizika za metaboličke poremećaje kao što su rezistencija na insulin i kardiovaskularne bolesti. Insulinska rezistencija je stanje oslabljenog odgovora tkiva kao što su skeletni mišići, masno tkivo i jetra na insulin, što uzrokuje povećanje nivoa glukoze u krvi. Ovo stanje je rezultat inhibicije intracelularnog signalnog puta insulina. Skeletni mišići su važno tkivo osetljivo na insulin na koje otpada oko 80% unosa glukoze zavisnog od insulina. Iako tačan mehanizam kojim se indukuje insulinska rezistencija nije u potpunosti shvaćen, poznato je da je insulinska rezistencija najčešće povezana sa gojaznošću. Stoga se veruje da lipidi mogu igrati važnu ulogu u indukovanju rezistencije na insulin. Među lipidima, pažnja istraživača uglavnom je usmerena na biološki aktivne lipide: diacilglicerole (DAG) i ceramide. Ovi lipidi su u stanju da regulišu aktivnost unutarćelijskih enzima, uključujući one koji su uključeni u signalizaciju insulina. Dostupni podaci ukazuju da fizička aktivnost utiče na metabolizam lipida i pozitivno utiče na osetljivost na insulin u skeletnim mišićima. 

Postoji li rešenje?

Dobra vest je da je rezistenciju na insulin, djabetes tipa II i metabolički sindrom moguće izlečiti.

Ne, još uvek nije pronađen nijedan čudesni farmaceutski proizvod kojim bi bilo moguće to izvesti. 

Sve je mnogo jednostavnije!

Jednostavno, morate naglo smanjiti količinu masti u ishrani i povećati opterećenje mišića. Ipak, ako želite da količina masti u ishrani ostane nepromenjena, morate biti spremni na veliko opterećeje mišića, praktično dnevne maratone. 

Da li ste spremni za to?

Literatura:

М. Imierska at al., Biomolecules 2020, 10(12), 1665