Nema slučajnosti

Nacisti i flor

Prvi put su fluor u vodu počeli da stavljaju nacisti u zloglasnim koncentracionim logorima. Gestapo je, u stvari, imao jako malo volje da se brine o održavanju zdravlja dečijih zuba u logorima, veća im je briga bila masovna medikacija ljudi, njihova sterilizacija i obezbeđivanje njihove poslušnosti i mirnoće.

Dok su krajem 30-tih godina Hitlerovi nacisti imali viziju da će svet biti kontrolisan kroz nacističku filozofiju, nemački hemičari su radili na genijalnom dalekosežnom planu masovne kontrole koji je odobren od strane glavnog štaba nemačke vojske. Plan se sastojao u tome da se u bilo kojoj regiji populacija kontroliše kroz masovnu medikaciju kroz snadbevanje vodom. Ovom metodom oni su mogli da kontrolišu populaciju celih područja, mogli su redukuju brojnost populacije određenog područja stvaranjem sterilnosti kod žena, i tako dalje. U ovoj šemi masovne kontrole natrijum-fluorid je zauzimao glavno mesto.

Ponavljajuće doze beskrajno malih količina fluorida će s vremenom smanjiti individualnu snagu i otpor prema dominaciji, tako što će polako trovati i narkotizovati određene regije mozga koje će čoveka stvoriti pokornim ka volji onih koji žele njime da vladaju. Pravi razlog fluoridacije vode, nije dakle, bila briga za zdravlje dečjih zuba. Da je to istina onda bi se to moglo uraditi na mnogo jeftiniji i bolji način. Pravi razlog fluoridacije vode je da bi se smanji otpor ljudi na masovnu dominaciju i kontrolu, te na izostanak reakcije od gubitka slobode.

Kada su Hitlerovi nacisti zauzeli Poljsku, nemački glavni štab je odlučio da tamo pravi eksperimente na stanovništvu, te da proveri svoje vojne, naučne i druge šeme masovne kontrole kroz medikaciju vode.

Poplava primene natrijum-florida u vodi i hrani takođe stvara ozbiljne zdravstvene probleme koji nisu javno predstavljeni javnosti, i takve informacije se prikrivaju. Nezavisne laboratorije i eminentni naučnici su povezali sledeće bolesti sa svakodnevnim dugoročnim korišćenjem natrijum-florida:

- Kancerogena oboljenja

- Genetička oštećenja na DNK

- Remećenje rada štitne žlezde – flor pravi poremećaje na celom endokrinom sistemu i stvara prekomernu težinu.

- Neurološki problemi i poremećaji – smanjuje inteligenciju, stvara nemogućnost koncentracije i fokusiranja, stvara letargiju i zabrinutost.

- Alchajmerova bolest

- Poremećaj stvaranja melatonina (s time i poremećaj serotonina, spavanja i stvaranje nesanice) – uticaj na epifizu

- Smanjuje imunitet na kancerogena oboljenja

- Ubrzava starenje.

Trudite se da ne perete zube fluorisanom pastom, tj  pastama za zube koje se mogu kupiti u većini prodavnica uključujući sve one koje se reklamiraju na TV-u. To su paste sa fluorom. Potrudite se da kupujete paste za zube bez fluora. Te paste su skuplje od ovih sa fluorom ali kada bi prosečan čovek brinuo za svoje zdravlje, odrekao se pušenja, alkoholnih pića i nezdravog načina života, zasigurno ne bi niti osetio izdvajanje kojeg dinara više mesečno za normalnu pastu za zube.

S tim da ni to nije nužno rešenje. Svako je u mogućnosti da napravi sopstvenu pastu za zube i za to postoje radionice pa i recepti na internetu i u raznim knjigama. Ukoliko niste u mogućnosti da se bavite time, postoji način da se naruče (hand-made) paste za zube po niskim cenama, napravljene od prirodnih materijala.

Ako pijete gazirana pića, definitivno bi se trebali da ih se odreknete.

Razmislite!

Eh, taj fluor...

Kada je Georgius Agricola, nemački mineralog, 1500-tih godina, opisao kristalni materijal koji je pomogao da se neke rude tope na nižim temperaturama, verovatno nije slutio koliko će njegovo otkriće da bude upotrebljeno protiv zdravlja ljudi pet vekova kasnije. Nazvao ga je fluores, od latinske reči fleure, što znači "teći". 

Danas znamo, da je u pitanju jedinjenje fluora sa kalcijumom, kalcijum fluorid ili CaF2, za koje je utvrđeno je da ima izuzetne osobine. Sastavni deo ovog jedinjenja je hemijski element fluor, najreaktivniji hemijski element. 

Odavno je dokazano korisno delovanje ovog elementa na zube, jer kod zuba postoji završna faza “sazrevanja” gleđi, konačna maturacija, koja traje i više godina posle nicanja zuba. Zbog toga stomatolozi preventivci insistiraju na tome da se fluoridi uzimaju i posle nicanja stalnih zuba.

Metabolizam ovog hemijskog elementa je jasno povezan sa metabolizmom kalcijuma, i ne idu jedan bez drugog.

Međutim, decenijama postoje grupe ljudi koje se bore protiv toga da se fluoridi dodaju u pijaću vodu, sa žestokim kampanjama i tužbama protiv države (odnosi se pretežno na USA).

O čemu je ovde sve reč?

Jako je “tanka” granica gde fluor može da se predozira i da izazove štetna delovanja.

Gde nastaje problem sa doziranjem fluorida?

Problemi nastaju prosto zbog toga što veoma lako dolazi do predoziranja, jer smo okruženi fluoridima sa svih strana – ovde mislim na arteficijelni, veštački dodat – mleku, soli, pijaćoj vodi, pastama za zube, čak i brašnu.

Dakle, vrlo prostom logikom, ako već ima nešto fluorida prirodno u pijaćoj vodi, pa konzumiramo još fluorida navedenim putevima, lako nastaju problemi.

Priča o upotrebi floura kao sredstva za održavanje zdravih zuba je jedna od najvećih naučnih prevara i svojevrsna dogma koje se grčevito drži 90% stomatologa i koji su i sami žrtve vlastitog obrazovanja koje ih je potpuno uverilo u takve besmislice. No, danas malo ko može verovati lekarima uopšteno, kad se zna da institucije koje su ih obrazovale imaju svoje vlastite interese. Masovno trovanje stanovništva radi zarade je strategija, a ne nesrećan slučaj.

Smrtonosna doza, kod akutnog predoziranja fluoridima, za decu je oko 15 mg/kg, a za odraslog čoveka, verovatna toksična doza je oko 5mg/kg telesne težine.

Hronično predoziranje preparatima fluora je već sasvim drugačiji problem i što se zuba tiče, dovodi do fluoroze. Jako dobro je dokumentovana dentalna florizacija koja oštećuje zube svakodnevnim florisanjem tela. Pa ipak, AMA – American Dental Association ili Američko zubarske udruženje, uporno ponavlja kako je fluor dobar za zdravlje!

Опасни флуорид

Флуор је најелектронегативнији природни елемент и 13. је најраспрострањенији елемент на Земљи. Распон једињења која садрже флуор је веома широк због тога што је флуор способан да реагује са свим елементима осим хелијума и неона.

Редуковани облик флуора (или његов анјон) означава се као флуорид и када је присутан као јон и када је везан за други елемент. Флуориди се у природи појављују и налазе се у свим изворима воде у малим, али следљивим количинама.

Флуориди су данас у широкој употреби у функцији смањења преваленције каријеса. Међутим, релативна важност директних ефеката флуорида се и даље разматра због његових штетних ефеката на организам.

Препоруке везане за укупан унос флуорида наводе подношљив горњи унос, дефинисан као ниво који вјероватно не представља ризик за негативне ефекте код готово свих особа. За децу узраста од 12 година и млађе, количина ос 0,05 до 0,07 мг/кг телесне тежине је прихваћена као оптимална количина укупног дневног уноса флуорида, док укупни дневни унос не би требало да пређе 0,10 мг/кг телесне тежине да би се избегао нежељени степен флуорозе.

Међутим, опасности од прекомерног уноса флуорида су свуда око нас. То је зато што је флуора има свуда у нашој исхрани. Флуор је у нашој води, у соковима, вину и кафи, у супама и обрађеној храни, чак и у формулама за бебе. 

1. Акумулација флуорида у телу

Флуор се накупља у телу. Здрави одрасли бубрези излучују 50 до 60% флуорида сваког дана. Сва преостала количина флуорида акумулира се у телу, најчешће у костима и епифизи. Бубрези код беба и деце, излучују мање флуорида тако да ова популација апсорбује и до 80% унесетог флуора у костима. Концентрација флуорида у костима се повећава током живота.

2. Флуорид и храна за бебе 

Бебе, храњене инстант формулама, имају највећу изложеност флуоридима. Изложеност новорођенчади води која је флуорисана препознато је као главни фактор ризика за развој зубне флуорозе током живота. С тим у вези, стоматолози су препоручили да родитељи новорођенчади не користе воду која је флуорисана када реконституишу формулу формуле за бебе.

Америчко удружење стоматолога (АДА), иначе највећи заговорници флуоридације, послало је 6. новембра 2006. обавештење путем е-маила својим члановима којим  саветују родитеље да формулације за бебе припремају са не-флуорисаном.

3. Флуориди и репродуктивни проблеми

Да ли флуор може да изазове проблеме са плодношћу и репродуктивним системом? Флуориди који се дају животињама у високим дозама уништавају мушки репродуктивни систем. Флуорид оштећује сперму и повећава стопу неплодности у бројним врстама.

Епидемиолошка студија спроведена у Америци је показала повећање стопе неплодности међу паровима који живе у подручјима са концентрацијом од 3 ппм или више флуорида у води. Две студије су показале смањени ниво тестостерона код мушкараца који живе у подручјима са високим садржајем флуорида. 

4. Флуориди и оштећења мозга

Америчка агенција за заштиту животне средине (ЕПА) наводи флуорид међу око 100 хемикалија за које постоји "значајани доказ развојне неуротоксичности". Експерименти на животињама откривају да се флуорид акумулира у мозгу и мења ментално понашање. Било је преко 100 експеримената на животињама који показују да флуориди доводе до оштећења мозга и директног утицаја на учење и понашање.

Заговорници флуоризације одбацују ове студије изведене на животињама јер су у овим студијама коришћене високе дозе флуорида. Међутим, потребно је 5-20 пута више флуорида да би се достигли исти нивои у плазми код пацова као код људи. Један експеримент на животињама је показао ефекте веома малих дозе флуорида. У овој студији, пацови су храњени једну годину са 1 ппм флуорида додатог у њихову воду (иста количина која се користи за флуоризацији пијаће вое), користећи или натријум флуорид или алуминијум флуорид. Сви пацови из ове студије имали су промене у бубрезима и мозгу, повећан унос алуминијума у ​​мозгу и формирање бета-амилоидних наслага који су повезани са Алцхајмеровом болешћу.

5. Флуориди и смањени IQ

Постоји 24 студије из Кине, Ирана, Индије и Мексика које показују повезаност између излагања флуоридима и смањеног IQ. Један истраживачки тим је проценио да флуор може да смањи IQ на 1,9 ппм (делова на милион), док је у недавном прелиминарном истраживању откривено смањење IQ код деце која пију флуорисану воду од 0.3 до 3 ппм . Аутори ове последње студије су известили да је за свако повећање флуорида од 1 ппм, које је мерено у урину, дошло до губитка од 0,59 IQ поена. Према Националном истраживачком савету (2006), "конзистентност резултата [у студијама флуорида / IQ] изгледа довољно значајна да захтева додатна истраживања о ефектима флуорида на интелигенцију."

6. Флуориди и рани пубертет

Смањени IQ није једини неуротоксични ефекат који настаје под утицајем флуорида. Истраживања су показала повезаност између излагања флуоридима и оштећења визуелно-просторне организације, док су три друге студије откриле повезаност између пренаталне изложености флуоридима и оштећења мозга фетуса.

Флуориди, такође, утичу на епифизу. Студије су показале да се флуориди акумулирају у хуманој епифизи у врло високим нивоима, а такође, смањују производњу мелатонина и доводе до ранијег почетка пубертета.

У резултатима ових студија, наводи да су младе девојке у заједници која користи флуорисану воду достигле менструацију 5 месеци раније него девојчице у заједници која није користила флуорисану воду.

7. Флуориди и функција штитне жлезде

Гутање флуорида негативно утиче на функцију штитне жлезде. Средином 20. века бројни европски лекари су прописивали флуориде за смањење активности штитне жлезде код болесника са хипертиреозом (преактивна тироидна жлезда).

Симптоми хипотиреоидизма укључују депресију, умор, повећање тежине, болове у мишићима и зглобовима, повишене нивое холестерола и болести срца. У 2010. години, други најпроблематичнији лек био је Синтхроид (натријев левотироксин) који је хормонски супституент који се користи за лечење штите жлезде.

8. Флуориди и артритис

Према студијама, флуориди изазивају симптоме артритиса. Скелетна флуороза (болест костију и зглобова изазвана флуоридима) опонаша симптоме артритиса. Према чланку објављеном у часопису Chemical&Engeenering News, “због неких клиничких симптома који опонашају артритис, прве две клиничке фазе скелетне флуорозе могу се лако дијагностиковати. 

9. Оштећења костију изазвана флуоридима

У раним испитивањима флуоризације воде, откривено је двоструко повећање дефеката костију код деце у заједници која је користила флорисану воду. У студији изведеној 2001. године, пријављена је корелација између тежине стоматолошке флуорозе и учесталости фрактура костију код деце и одраслих у подручју са високим концентрацијама флуорида у Мексику.

Употреба флуорида може да доведе до повећања фрактура кука код старијих особа. Високе дозе флуорида (просечно 26 мг дневно) које су коришћене у испитивањима за лечење пацијената са остеопорозом у настојању да учврсте њихове кости и смање стопе прелома, довеле су до већег броја прелома, посебно фрактура кука.

Како се заштитити

Избегавајте прерађену и упаковану храну

Купујте пасте за зубе без флуорида

Избегавајте третмане флуором код стоматолога

Немојте пити сокове, кафу или ледени чај у ресторанима

Немојте пити флаширану воду 

Не пушите

Не користите посуђе израђено од тефлона

Литература

1. Whitford GM. The Metabolism and Toxicity of Fluoride. 2nd ed. Basel, Switzerland: Karger; 1996.

Šta je inulin

Инулин је врста пребиотика, супстанца коју микроорганизми користе у дигестивном тракту и има позитиван утицај на здравље. 

У овом тренутку, постоје докази да три пребиотика могу бити корисни за здравље:

- инулин, који се такође назива инулин дугог ланца;

- фруктоолигосахарид (ФОС), инулин кратког ланца који се назива и олигофруктоза, и

- галактоолигосахарид (ГОС).

И инулин и ФОС се добијају екстракцијом из влакана корена јерусалимске артичоке, природних дијеталних влакана која се екстрахују помоћу топле воде из биљке која је део породице маслачака. ГОС се производи од лактозе која потиче од животиња.

Инулин се такође налази у мањим количинама у пшеници и неком поврћу и воћу, као што су шпаргле, бели лук и банане.

1. Пребиотички ефекат

Пребиотици су не-сварљива влакна која стимулишу раст и / или активност корисних бактерија које колонизују гастроинтестинални тракт тако што делују као њихов супстрат. Јерусалимска артичока садржи много инулина, који стимулише раст бифидобактерија и бори се против штетних бактерија.

2. Нормализацијa нивоа глукозе у крви.

Помоћу гликемијског индекса (ГИ) класификујемо храну и пиће на основу њихове способности да повећају ниво глукозе у крви. Угљени хидрати у храни са високим ГИ резултатом се брзо разлажу на једноставне шећере и доводе до повећања нивоа глукозе у крви. Овај врхунац је праћен наглим падом нивоа глукозе у крви. Студије указују да флуктуирајући нивои глукозе у крви повезани са конзумирањем хране са високим ГИ може значајно повећати ризик од умора, болести срца, промењеног расположења, отпора и дијабетеса. Јерусалимска артичока садржи гликемијску вредност 11, и због тога се сматра храном са ниским ГИ. То значи да јерузалемска артичока омогућава спор и стабилан раст и пад нивоа глукозе у крви.

3. Проблеми код пробаве 

Јерусалимске артичоке су пуне витамина Б, укључујући тиамин (Б1). Тиамин помаже код хлороводоничне киселине у желуцу. Недостатак хлороводоничне киселине може нарушити варење протеина и изазвати бол у стомаку инхибицијом активације ензима пепсина. Такође, чичока је добар извор дијеталних влакана. Влакна су несварљиви део хране која се добијају из биљака. Исхрана богата влакнима може нормализовати рад црева, спречавајући неке врсте тумора.

4. Контрола холестерола

Растворљива влакна, пронађена у јерузалемској артичоки, могу да помогну смањењу укупног нивоа холестерола у крви снижавањем липопротеина ниске густине, или "лоших" нивоа холестерола. Истраживања су показала да влакна могу да имају и друге користи за здравље срца, као што су смањење крвног притиска и упала.

5. Контрола крвног притиска

Артичока је богата калијумом и има мало натријума, што смањује крвни притисак. Једна шоља кртоле садржи 643 милиграма калијума и само 6 милиграма натријума. Такође, садржај влакана у јерусалимској артичоки помаже у побољшању перформанси инсулина у телу, што помаже у снижавању крвног притиска.

6. Стварање крви

Бакар и гвожђе су неопходни за формирање нових крвних ћелија. Једна шоља јерузалемске артичоке садржи 28 и 20 процената дневне препоручене вредности гвожђа и бакра. Недостатак гвожђа може довести до анемије.

7. Јачање имуног система

Јерусалимска артичока садржи мале количине витамина са антиоксидативним деловањем, као што су витамин Ц, витамин А, витамин Е. Ови витамини заједно са флавоноидним једињењима као што су каротени помажу у тражењу и елиминисању слободних радикала, нудећи заштиту тела од тумора, упале, вирусног кашља, и обичне прехладе.

Литература:

1. Ramnani, P., Gaudier, E., Bingham, M., van Bruggen, P., Tuohy, K. M., & Gibson, G. R. (2010). Prebiotic effect of fruit and vegetable shots containing Jerusalem artichoke inulin: a human intervention study. British journal of nutrition, 104(2), 233-240.

Уметник који је постао хемичар

Наш поглед на свет нужно зависи од наших способности да заиста сагледамо природу нашег окружења. Антички научници, посебно Аристотел, нису имали ту предност да помоћу микроскопа неколико пута увећају оно што посматрају.

Сходно томе, Грци су закључили да је свет сачињен од оних елемената које је могуће осетити са пет чула; ватра, земља, вода и ваздух. Штавише, за жива бића, биљке и животиње, сматрало се да настају спонтано из неживог (тј. беживотног) материјала. Тако је, из мешавине земље и воде, која је формирала исконску земаљску слуз, формиран живот када је сунчева топлота деловала на њега, формирајући тако сва жива бића, биљке, животиње, па чак и људска бића.

У деветнаестом веку, овај концепт био је познат под називом „спонтано стварање“. Сада такав концепт зовемо абиогенеза, а неки од најбољих умова данашњице су фокусирани на ово питање, тако да је још увек у првом плану основних непознаница са којима се суочава човечанство.

Овакво мишљење задржало се два миленијума, све до касне ренесансе у седамнаестом веку. Почетак краја идеје спонтаног стварања може се приписати Роберту Хук-у, који је први описао и сковао реч “cell” (од латинског, cella , “складиште или комора”).

Међутим, тек почетком деветнаестог века микроскопи су побољшани до увећања наших модерних микроскопа што је дозволило Швану (1837) да изведе генијалне експерименте који су одбацили теорију спонтаног стварања као одговорну за труљење или распадање материје које доводи до смрдљивог мириса или мијазме.

Ови рудиментарни експерименти, запажања и закључци, веома су важни, поготово зато што су углавном игнорисани 20 година, а постали су прихваћени тек када је Луј Пастер поновио исте експерименте и први пут их објавио у академији наука у низу презентација.

Да би се схватио Пастеров став по овом питању и његов допринос, потребно је посматрати га у односу на његов живот у науци до тог тренутка, и друштва у коме је живео, то јест период Другог Царства.

Луј Наполеон је на слободним изборима изабран за председника Друге републике после револуције 1848. године, али је тада узурпирао власт и прогласио се царем 1852. године. У то време, паганска представа да би живот могао настати спонтано из неживих предмета, без интервенције Створитеља , био је изузетно непопуларан у Француској, а посебно Цару, чија је позиција зависила од Бога. Пастер је био искрени верник у Бога Створитеља и био је симбол француске буржоазије деветнаестог века, ватрени патриота, бонапартиста и политички конзервативац.

Наравно, Пастеур је радио у зору микробиологије, и користећи пажљиве квантитативне методе, показао је да микроорганизми као што су квасци узрокују ферментацију шећера за производњу алкохола, као и да су микроорганизми одговорни за труљење или распадање ткива. Такође, преко 20 година експериментисао је и показао да је кварење повезано са млекарством, пивом, вином, сирћетом и индустријом свиле што је објаснио контаминацијом са бактеријама. Он је заслужан за увођење "пастеризације", процеса загревања до тачке кључања у току кратког времена, након чега следи брзо хлађење, како би се убилa већина микроорганизама.

На крају своје каријере, Пастер је прешао са микробиологије на проучавање вакцина, природног проширења, да би покушао да спречи заразне болести код домаћих животиња. Ова промена у научном нагласку захтевала је да стекне експертизу у руковању и малим и великим животињама.

Шта је гликемијски индекс?

Гликемијски индекс је изузетно користан и веома универзалан систем за оцену производа који садрже угљене хидрате. Овај индекс показује колико дуго је потребно угљеним хидратима који се налазе у храни да прођу кроз све фазе варења и да уђу у крв као чиста глукоза.

У овом случају, не процењује се временски интервал као такав, већ поређење са чистом глукозом. Брзина њене асимилације је стандардна за све људе и погодна је константа са условном вредношћу од 100.

Што више глукозе, сахарозе и скроба у одређеном производу и мање супстанци које инхибирају њихову апсорпцију, брже ће глукоза ући у крв. Према томе, гликемијски индекс таквог производа ће тежити 100. Ако се суочимо са производом у којем је све супротно, онда ће његов индекс, из очигледних разлога, бити много мањи.

Шта значи гликемијски индекс?

На први поглед, гликемијски индекс пружа готово савршену класификацију угљених хидрата. Храна која има вредност гликемијског индекса ближе 100, требала би да буде мање заступљена у нашој исхрани. Насупрот томе, у исхрани би требало да оимамо више производа са гликемијским индексом мањим од 30.

Усклађеност са правилним гликемијским индексом омогућава не само да се смањи потрошња чистих угљених хидрата, већ и да се повећа пропорција корисних влакана у исхрани.

Међутим, као и сваки други претерано универзалан и претерано поједностављен систем, правило гликемијског индекса може имати бројне недостатке.

Како користити гликемијски индекс?

Гликемијски индекс је само примарни филтер. Уз његову помоћ можемо грубо разврстати производе који садрже угљене хидрате. Неке су дефинитивно штетне, не треба их ни разматрати у исхрани, док друге под одређеним условима могу повремено ући у њу или чак чинити основу ваше исхране.

Отац стеченог имунитета

Између 1850. и 1915. године, дошло је до револуционарног напредка у „новим“ пољима хемије, биологије и медицине захваљујући значајним доприносима бројних истакнутих научника, укључујући (између осталих) Луја Пастера, Роберта Коха, Емила Фишера, Рудолфа Вирхофа и Емила Беринга. 

Инспирисан овом атмосфером великих открића, Пол Ерлих, рођен у јеврејској породици у Стрехлену, немачком краљевству Пруске, близу Бреслауа 1854. године, постао је један од најутјецајнијих научника свог времена и пионир у области хематологије, имунологије, хемотерапије и фармакологије .

Иако му је недостајала формална обука из експерименталне хемије и примењене бактериологије, мајчин рођак, патолог Царл Вajгерт, га је упознао са техником бојења ћелија хемијским бојама, процедуром која се користи за преглед ћелија под микроскопом. Као студент медицине на неколико универзитета, укључујући Бреслау, Стразбур, Фрајбург и Лајпциг, Ерлих је наставио да експериментише са бојењем ћелија. Селективно деловање ових боја на различите типове ћелија сугерисало је Ерлиху да се хемијске реакције дешавају у ћелијама и да ове реакције чине основу ћелијских процеса. Из те идеје је закључио да се хемијски агенси могу користити за лечење оболелих ћелија или за уништавање инфективних агенаса, теорију која је довела до револуције у медицинској дијагностици и терапији.

Ерлих је повезао ћелијске и молекуларне теорије, открио и искористио сродне биолошке принципе и показао њихове практичне импликације. 

Кроз овај савремени приступ, Ерлих је успоставио принципе молекуларне медицине. Његова визија и концепти нису само постали изузетно корисни након њиховог откривања и експерименталне валидације, већ су многи од њих инспирисали будуће генерације истраживача и још увек су фундаментални и кључни за теоријска и примењена истраживања данас.

Награђен je за пионирска открића адаптивног имунитета Нобеловом наградом за физиологију или медицину, коју је поделио са оцем урођеног имунитета Мечников-ом 1908. године.

Отац урођеног имунитета

Једног дана, док му је цела породица била у циркусу, пратио је на микроскопу живот покретних ћелија у прозирној ларви морске звезде, када му је на памет пала нова идеја. Почео је да замишља да сличне ћелије могу да служе приликом одбране организма од опасних уљеза. Осетио је да ту има нешто занимљиво, толико се узбудио, почео је да шета около, како би средио своје мисли.

Претпоставио је да ће ако убоде трн у тело ларве морске звезде, која је без крвних судова и нервног система, трн брзо бити окружен покретљивим ћелијама. Речено, учињено. Из грмља око његове куће, узео је трње руже и одмах их ставио у ларву морске звезде, прозирне као вода. Био је толико узбуђен да није могао да заспи целу ноћ, страхујући какви ће бити резултати експеримента, а следеће јутро, са огромном радошћу приметио је да је експеримент савршено успео! 

Руски зоолог Иља Мечников (1845-1916), је 1882. године открио леукоците и фагоцитозу као кључне елементе за природну одбрану тела. 

Овај експеримент представља основу за теорију фагоцитозе, карактеристику урођеног имунитета, којој је Мечников посветио наредних 25 година живота.

Легенда каже да је Исаку Њутну јабука пала на главу, Мендељејев је изненада схватио однос између елемената (тј. пронашао периодни систем) док се мучио око тога како да их организује за уџбеник хемије који је писао, Кекуле је дошао до структуре бензеновог прстена док је сањао змију која хвата свој реп. Такође, ту су и басне Бена Франклина, Дарвин и његове зебе, као и Галилеј који је, између осталог, бацао предмете са косог торња у Пизи.

Мистични аспект Мечников-ог открића се наводно десио док је он експериментисао на ларвама морских звезда.

Мечников је Нобелову награду за физиологију или медицину, за 1908. годину, поделио са  немачким микробиологом Полом Ерлихом, који је награђен за пионирска открића адаптивног имунитета.

Заљубите се у свој сан

На енглеском глагол "believe" значи, веровати, поверовати.

Међутим, ако мало боље погледате, видећете да се реч "believe" састоји се из два дела.

Први је са значењем "be" бити, налазити се, постојати. Као у Шекспиру "бити или не бити (to be or not to be)".

Други део речи "lieve", долази из индоевропског корена "leubh", што значи .... драг, драга, волети....(нпр. на немачком "liebe"значи драг, драга).

А ово је најзанимљивији део.

Ако не можете да верујете да можете да постанете "нешто", да признате да то може да буде истина и чињеница, ако не можете да прихватите као стварност своју визију будућности, можете волети. Можете се заљубити у прилику да то постигнете. Можете у потпуности прихватити идеју о успеху за којим жудите, успеху о коме сањате и кога заслужујете.

Дакле, ево је нова дефиниција глагола "believe". Веровати, значи заљубити се.

Пробајте!