Tajna kore bele vrbe

Glavobolja? Groznica? Bol u mišićima? "Uzmi dva aspirina i zovi me ujutru."

Acetilsalicilna kiselina - Aspirin

Prva stvar na koju većina ljudi pomisli kada je ima bilo kakav bol je najverovatnije aspirin. Pa ipak, iako je aspirin jedan od najpopularnijih i najpoznatijih lekova u proteklih sto godina, nije prirodno sredstvo već je zapravo sintetički derivat prirodne supstance koja se zove salicilna kiselina i čije lekovite osobine su poznate već hiljadama godina.

Još pre 4000 godina sumerci su zabeležili na glinenim pločicama da kora bele vrbe pomaže kod bolova, a u staroj Mesopotamiji su već znali i kako da ekstrahuju sok i da ga primene kod lečenja groznice, bolova i raznih vrsta upalnih procesa. Otac moderne medicine Hipokrat, preporučivao je žvakanje kore bele vrbe koji su imali groznicu i bolove, a takođe je upotrbljavao čaj od kore vrbe da bi umanjio porođajne bolove.

Uprkos ovoj dugoj istoriji, tek je 1763. godine, sveštenik Edvard Stone iz Kraljevskog udruženja u Londonu sproveo jednu od prvih kliničkih studija o efektima praha vrbove kore tretiranjem pacijenata koji su bolovali od malarične groznice. Otprilike 100 godina kasnije škotski lekar Thomas MacLagan je proučavao efekte praška iz ekstrakta vrbe na pacijente koji pate od akutnog reumatizma, pokazujući da bi njena upotreba mogla ublažiti groznicu i zapaljenje zglobova.

Morali smo da čekamo do 1928, kada je Johann Büchner, professor Univerziteta u Munhenu izolovao žutu supstancu iz drveta vrbe i nazvao je salicin po latinskom nazivu ove biljke. Godinu dana kasnije, francuz  Henri Leroux, izolovao je ovu supstancu u čistom, kristalnom obliku, i prvi počeo da upotrebljava ovu supstancu u lečenju reumatizma. 

Otac aspirina

Iako je lekovito dejstvo salicilne kiseline bilo vekovima poznato, takođe je bilo poznato da upotreba velikih doza salicilne kiseline dovodi do zdravstvenih problema, iritacije gastrointestinalnog trakta, što dovodi do mučnine, povraćanja, krvarenja i čireva. Godine 1895., kako bi se rešili takve probleme, Arthur Eichengrun, rukovodilac hemijskog istraživanja u Bayer-u, dao je zadatak jednom od hemičara kompanije Felix Hoffmann-u da napravi "bolju" salicilnu kiselinu. Hoffmann je bio i lično zainteresovan jer njegov otac koji je patio od reumatizma nije mogao više da je koristi jer je stalno povraćao. Hoffman je tačno 10. avgusta 1897. uspeo da hemijski modifikuje salicilnu kiselinu. Ključ njegovog otkrića je hemijska transformacija kojom je stvoren  novi molekul koji telo može da apsorbuje bez značajnih gastrointestinalnih poremećaja. U toku varenja, novi molekul se pretvara nazad u salicilnu kiselinu u želucu, jetri i krvi, čime obezbeđuje željene terapeutske prednosti.