Šta izaziva promenu boje kože?

Opis bolesti

Verovatno je od svog postanka Homo Sapiens želeo da ima estetski lepu i zdravu kožu. Prvi pisani tragovi potiču još od Asiraca (2200 pne) pod zaštitom Boga Marduka, faraonovih lekara drvnog Egipta (1550 pne), koji su opisivali i delili bolesti koje izazivaju promenu boje kože u dve grupe: 

1. tumorska oboljenja, verovatno leproze, i

2. oboljenja koja se manifestuju samo promenom boje kože, kao npr.vitiligo

Čak se i u indijskim vedama (1400 pne) pominje vitiligo (shwetakustha), dok današnji naziv verovatno potiče od latinske reči "vitelus" što znači "teletina" ili meso bledo ružičaste boje. 

I šale nije bilo, moralo se ozbiljno pristupiti svim bolestima jer je Hamurabijev zakonik predviđao čak i odsecanje ruke za pogrešno lečenje.

I do danas se ništa nije promenilo, i dalje svi želimo da nam koža deluje negovano i lepo, pa nega kože u savremenom svetu dobija sve veći značaj, naročito zbog sprečavanja raznih dermatoloških poremećaja, uključujući hipopigmentaciju i hiperpigmentaciju koje su uzrokovane ne samo genetikom već i zapaljenjima usled štetnih uticaja spoljašnje sredine (UV zračenje, aerosoli, oštećenja kože), alergijskim reakcijama uzrokovanih lošom ishranom, izloženosti hemikalijama, bojama, uzimanjem određenih lekova. Pigmentacija kože obično varira u zavisnosti od rasnog porekla (Fitzpatrick phototipes) i vremena izloženosti suncu.

Melanociti

Morali smo da čekamo sve do XIX veka da bi saznali nešto o pigmentaciji. Koristeći lignje, Sangiovanni (1819)  je prvi opisao pigmentne ćelije, koje je nazvao 'hromatophores', na osnovu zapažanja poznatog anatomiste i patologa Henle (1837) koji je identifikovao ćelije koje proizvode pigment u ljudskom epidermisu, za koji je utvrdio da je identičan sa pigmentnim ćelijama u očima. Nezavisno, Simon (1841) je objavio postojanje ćelija koje proizvode pigment, 3 godine kasnije. Tek 1873  zaslugom Robin-a prvi put smo čuli za izraz "melanin", koji je zapravo opisao pigment u hromatoforima životinja kao "pigment melanique".

Stvari se dalje odvijaju veoma brzo, Ehrmann prvi koristi reč 'melanoblast', dok Mejerson (1889) uvodi reč 'melanociti'. Kromaier (1893, 1897) je identifikovao morfološke sličnosti između hromatofora u epidermisu i Langerhansovim ćelijama, što se može pokazati tehnikom zlatne ili srebrne impregnacije (Levaditti metoda). Ove ćelije opisali su Langerhans (1868) kao "Endorgane sensibele nerven", von Kolliker (1887) kao ćelije vezivnog tkiva, a Merkel (1875) kao pigmentne ćelije bez pigmenta.

Melanin

Bloch je 1917 napravio značajne inovacije u istraživanju pigmentnih ćelija kombinacijom morfologije sa detaljnim poznavanjem hemije tog vremena. On je uveo reakciju sa 3,4-dihidroksifenilalanina (DOPA) za specifičnu demonstraciju ćelija koje proizvode melanin, koja je i danas u upotrebi, da bi mogao da se  proceni broj melanocita po cm2. 

Danas znamo da akumulacija viška melanina i njegova distribucija dovodi do hiperpigmentacije i bolesti kao što su melasma, post inflamatorna hiperpigmentacija, solarni lentigoi, ephelidi, itd. Trenutni tretman hiperpigmentacije uključuje uklanjanje faktora koji izazivaju probleme, foto zaštitu i aktivno smanjenje  pigmenta sa topikalnim formulacijama ili fizički pristupi koji uključuju kamuflažu kozmetičkim sredstvima,  lasersku terapiju, dermabraziju, hemijski piling. Tretman hipopigmentacije podrazumeva lokalnu upotrebu kortikosteroida ili topikalnih krema, svetlosni ili laserski tretman ili hirurško presađivanje kože. Psoralen i ultravioletne (PUVA) metode su najčešće korišćene metode za tretman i preporučuju se kao terapijski modalitet prve linije. Za hipopigmentaciju koja ne reaguje na lekove, kamufliranje sa kozmetičkim sredstvima ili stalnom šminkom može da bude najbolja opcija. Iako danas postoji nekoliko dostupnih modaliteta lečenja hipopigmentacije, uključujući fizičke terapije ili hemijske supstance, nijedna od njih nije u potpunosti zadovoljavajuća.

Sa druge strane, postoje biljne terapije koje danas postaju sve značajnije zbog niskih cena, lakoće upotrebe i zbog toga što se smatra da nema rizika od upotrebe a ni od velikog zagađenja životne sredine.

Dakle, dermatološka formulacija, koja će uključivati aktivne sastojke strogo prirodnog porekla, je san dizajnera koji prave formulacje za zaštitu kože od egzogenih i endogenih štetnih agenasa. Postoji značajan napredak u ovoj oblasti istraživanja, koristeći prirodne proizvode, pokazujući sve veći interes akademskih

istraživača i farmaceutskih kompanija u razvoju uspešnih biljnih proizvoda i njihovih formulacija za tretman  poremećaja u pigmentaciji.