Da li ste prilagodljivi

Saga o evoluciji i razvoju civilizacije je priča o poboljšanju performansi i efikasnosti čovečanstva. Metode korišćenja snage mišića bilo čoveka ili životinja razvijale su se postepeno, praćene otkrićem točka i poluge što je dovelo do pronalaska mehaničkih mašina. Izvor energije se postepeno menjao, od snage mišića do pare, a zatim do električne energije. Svaki korak ukazuje na poboljšanje radnog učinka i efikasnosti u obavljanju posla. U osnovi ovog procesa je prilagođavanje promenama.

Prilagođavanje bilo kog sistema, bilo biološkog ili nekog drugog, uključuje interakciju sa unutrašnjim i spoljnim okruženjem. Budući da se spoljašnje okruženje stalno menja, biološki sistem je morao da se neprekidno menja da bi opstao i razmnožavao se. Ova promena sama po sebi podrazumeva strukturne (morfološke) i funkcionalne (fiziološke i biohemijske) promene, koje su poznate pod nazivom adaptacija. To, jednostavno, znači da čovek ima ograničene radne sposobnosti, ali da može da ih poboljša. Osim toga, radna sposobnost se pogoršava sa vremenom, čovek stari, doživljava mentalne stresove i životna sredina u kojoj živi i radi je neprijateljska je prema njegovom blagostanju usled visokih i niskih temperatura okoline, atmosferskog pritiska kao što su visoke planine ili duboko more, odsustva gravitacije i kiseonika kao u svemiru, prisustva buke i odsustva zvuka i tako dalje. 

Dakle, postoji mnogo faktora koji utiču na radni učinak i efikasnost. Metode i sredstva za poboljšanje radnog učinka i prevazilaženje nepovoljnih faktora deo su adaptivne medicine. Oni su igrali ključnu ulogu u takmičarskim sportovima i upotreba takvih sredstava za doping morala je biti regulisana zakonodavstvom. 

Upotreba biljaka, životinja i minerala u borbi protiv štetnih efekata ekstremnog okruženja i lošeg funkcionisanja kod životinja i čoveka stara je koliko i pojava čovečanstva. Dokazi o početku medicine vode poreklo još od pre nekih 6000 godina u obliku recepata pronađenih u Egiptu. Papirus „Ebers“ sadržao je imena oko 700 lekova od kojih su mnogi i danas poznati. I bliskoistočna medicina takođe je imala isti početak. Eskulap, sin Apolona, legendarni je otac grčke medicine. Medicina se praktikovala u eskulapskim hramovima gde su sveštenici dijagnostikovali, masirali, mešali lekove i nudili muzičku i duhovnu pomoć telu i umu, iako su svi ti postupci bili zamagljeni mnogim čudnim i bizarnim lekovima i procedurama.

Danas, postoje mnogi preparati za podršku adaptaciji organizma na sve komplikovanije uslove sredine. Najbolji, po mom mišljenju je „Adaptovit“, kompleksan preparat koji utiče na većinu adaptivnih mehanizama, pomaže nam da se izborimo s umorom, povećamo umnu i fizičku radnu sposobnost, brže se oporavimo nakon bolesti i na duži period podržava zdravlje. Baza proizvoda je složen kompleks fitoadaptogena, čije su doze određene metodom matematičkog modeliranja. Kao rezultat napravljen je  jedinstven odnos komponenti, s tim što male doze imaju „ekspolizavan“ efekat i čudesni spektar delovanja bez nuspojava, što je tokom 10 godišnjeg korišćenja proizvoda više puta potvrđeno kliničkim istraživanjima.

Da li verujete u horoskop

Drevni grčki lekar Hipokrat je rekao da lekar koji nema znanje astrologije nema pravo da se naziva lekarom. Ljudi koji veruju u astrologiju postoje hiljadama godina posmatrajući položaj sunca i planeta kako bi razumeli naše zdravlje, naše ličnosti i predvideli budućnost. Nekada su od astroloških predviđanja zavisili i ratovi, dolazak vladara na presto.... 

Danas ćete u sredstvima javnog informisanja, čak i onim koji se smatraju najozbiljnijim, širom sveta naći horoskope koji daju savete o ljubavnim vezama, finansijama i zdravlju. Ipak, većina ih čita samo iz zabave. Istraživanja pokazuju da manje od 26% ljudi veruje u astrologiju, što je manje od broja ljudi koji veruju u NLO. Izgleda ludo kad pomislimo da dan i čas kada smo se rodili ima ikakvog uticaja na to ko smo. Ali, nedavna istraživanja počinju da bacaju malo više svetla na ovo uverenje.

Studije su pokazale da postoji veza između dana kada smo rođeni i većeg rizika od dobijanja čak 24 medicinska poremećaja, uključujući šizofreniju, dijabetes i alergije.

Ljudi rođeni na severnoj hemisferi tokom oktobra, novembra i decembra imaju veći rizik od razvoja šizofrenije. Zanimljivo je da su ovi rizici obrnuti ako ste rođeni na južnoj hemisferi. Tamo ljudi koji su rođeni u aprilu, maju i junu imaju veći rizik od razvoja šizofrenije. Naučnici nisu sigurni zašto je to tako. Neki nagađaju da bi to moglo biti povezano sa manjim brojem sati sunčeve svetlosti tokom zimske sezone.

Količina sunčeve svetlosti koju dobijamo svakog dana utiče na proizvodnju vitamina D u našem organizmu i naš cirkadijalni sat. Cirkadijalni sat je naš unutrašnji tajmer koji nam govori kada treba da se probudimo i kada treba da spavamo. Takođe, može da se poremeti naš metabolizmom i naše neurohemikalije. Moguće je da način na koji je naš cirkadijalni sat prvi put postavljen u vreme našeg rođenja ima dalekosežne efekte na naše zdravlje tokom celog našeg života.

Istraživači su, takođe, pronašli vezu između dužine našeg životnog veka i vremena rođenja. Verovatnije je da ćete postati stogodišnjak ako ste rođeni u jesen. Niko, takođe, nema pojma zašto je to tako, ali neki ljudi pretpostavljaju da je to možda povezano sa ishranom. Ljudi danas mogu da dobiju dovoljno hranljivih sastojaka tokom cele godine, ali to nije uvek bilo tako. Današnji stogodišnjaci rođeni su početkom 20. veka. Bilo je to vreme kada je dostupnost velikog broja hranljivih namirnica bila direktno povezana sa godišnjim dobima.

Ipak, astrologija možda nije najbolji putokaz u savremenom svetu. Fascinantno je pomisliti da vreme i mesto našeg doalska na svet može da igra ulogu u tome ko smo.

Mikronutrienti i imuni sistem

Od trenutka rođenja, naše telo bombardiraju bezbrojni patogeni mikroorganizmi čija je jedina svrha život i razmnožavanje u toplom, vlažnom, bogatom okruženju. Naravno, nisu svi mikroorganizmi štetni, poput mikrobiota koji imaju simbiotski odnos sa našim gastrointestinalnim traktom. Međutim, mnogi patogeni opstaju i množe se korišćenjem visoko specijalizovanih mehanizama koji im omogućavaju da se infiltriraju u telo, pronađu nutritivno kompatibilne niše unutar kojih mogu da se razmnožavaju, a zatim izlaze i šire na novog domaćina. Ovi procesi generišu kliničke simptome bolesti.

Za borbu protiv patogenih mikroorganizama, razrađeni sistem imunološke odbrane sadrži fizičke i biohemijske barijere, specijalizovane imunološke ćelije i antitela koja specifično ciljaju patogen. Imunološki sistem, takođe, pomaže u popravljanju štete izazvane štetnim uticajima spoljašnjih faktora, kao što su zagađivači životne sredine i prirodni toksini koji se nalaze u hrani (npr. karotoksini u šargarepi, persin u avokadu, glikoalkaloidi u krompiru i lektini u pasulju). Ukratko, urođeni imuni sistem dovodi u pitanje početni napad patogena ili oštećenja koja nastaju pod uticajem stranih tela. Fizičke barijere kao što su koža, dlake na telu i sluznice pomažu u sprečavanju ulaska u telo. Ako se ove prepreke zaobiđu, biohemijski mehanizmi brzo identifikuju bilo koji „nesamostalni“ molekul i uništavaju i eliminišu pretnju bezbrojnim imunološkim ćelijama (npr. leukociti poput neutrofila, su prirodne ubice (natiral killer)Specifični agensi za invaziju, poput patogena i stranih tkiva, mogu aktivirati sporije adaptivne imunološke funkcije koje koriste T i B ćelije. Oni prepoznaju specifične antigene na napadajućem mikroorganizmu i formiraju antitela protiv njega, koja ili omogućavaju identifikaciju za napad drugih imunih ćelija ili direktno neutrališu patogen.

Svaka faza ovog imunološkog odgovora zavisi od prisustva određenih mikroelemenata. Istorijski se značaj mikrohranljivih sastojaka u imunološkom sistemu i infekciji zasnivao na nedostatku vitamina C i pojavi skorbuta. U prvom zabeleženom kontrolisanom kliničkom ispitivanju, objavljenom 1753. godine, James Lind je hranio različite grupe muškaraca koji su patili od skorbuta i primetio da su se oni koji su konzumirali agrume postigli najznačajniji oporavak. Od tada je utvrđeno da je nekoliko mikronutrijenata neophodno za imuni sistem kao i da imaju sinergijsku ulogu na osnovu njihovog komplementarnog načina delovanja. 

ТВ и слабоумље, или политички коректно - ТВ и деменција

Данас већина нас има све што је потребно за дуг живот: ефикаснe лекове, пристојан начин живота, вештачку климу (као у стакленику) и миран живот. Просечни животни век у развијеним земљама непрекидно тежи ка цифри од 85 година, а све више људи достиже и стоту.

Иначе, данас је број стогодишњих становника Земље постао толико велики да у литератури можете да пронађете на десетине студија о здравственом стању ових стогодишњака са бројем учесника од неколико стотина до неколико хиљада.

И, није реч о чобанима са Кавказа, који живе на врховима најчистијих планина са природном храном и редовним џогингом дуж планинских врхова. Говоримо о обичним становницима градова у САД-у, Европи, Јапану. 

Наш мозак може прилично добро да функционише и у доби од преко 100 година (осим ако га, наравно, не затрпамо холестеролом и никотином). Делови нашег мозга су прилично једноставни и логични и не разликују се од срца, плућа и било којих других органа.

Међутим, сива материја се, према мишљењу патолога, не мења много. Али то је само зато што не постоји микроскоп у којем би се могле видети активне и невероватно сложене везе између неурона.

У међувремену, управо те везе настају у мозгу, почев од рођења, и стварају онај невидљиви део мождане супстанце који човека чини разумним, а не само стогодишњег хомо-а. А те се неуронске везе негде губе са годинама ... 

Како сада то!

На губљење неуронских веза и појаву деменције, утичу разни фактори, попут ниске физичке активности, неконтролисаног уноса хране, и у почетку низког IQ, итд. Код савременог човека, данас, овим факторима се придружује и прекомерно гледање ТВ и сурфовање интернетом. Наравно, сама телеманија је већ клиничка дијагноза. 

Манфред Шпицер, шеф одељења за психијатрију на Универзитету Улм у Немачкој, верује да прекомерно гледање ТВ и коришћење компјутера штети развоју мозга код деце: '' Не говорим о томе да је неко онлајн пет минута дневно. Говорим о седам и по сати дневно, што је просек за Немачку. То значи да ће, ако га користимо само за дигиталне медије, утицати на мозак у негативном смислу. ''

Шпицер, који је објавио књигу под насловом `` Дигитална деменција '', каже да је током детињства и ране адолесценције људски мозак изненађујуће '' пластичан ''. Мозак формира своја поља неурона у спрези са начином на који га користимо и касније, током одраслог доба, он може да их обнавља.

За Шпицера је кључно да се мозак стимулише и да му се обезбеди нормалан развој који је у спрези са стварним светом: од суочавања са физичким препрекама до решавања проблема у односима са другим људима. Он каже да, поређења ради, виртуелни свет нуди мању стимулацију и мање могућности за развој потенцијала мозга.

Све је то тако, без сумње, а све ово само по себи нас осуђује на сенилну деменцију. Истраживачи нису проучавали само статистику, већ су спровели и електроенцефалографске студије мозга, покушавајући да разумеју шта полази по злу када „гледамо ТВ“ или сурфујемо на интернету.

Када погледамо покретну слику, у нашем мозгу, против наше воље, настаје фокус узбуђења и будности, јер су за древног човека у нама било какви брзи покрети претеча опасности.

Сетите се свог понашања када сте, на пример, у ресторану у којем (и ова глупост је код нас присутна) виси плазма телевизор који ради. Да, иако сте човек који уопште не гледа ТВ, нећете моћи потпуно да одвратите поглед од треперења које долази са ТВ. 

Апотеоза пасивне перцепције

Други процес који се одвија у мозгу гледаоца је феномен пасивне перцепције. За разлику од читања и многих других извора информација, ТВ нам даје готове предлошке за информације.

И чим мозак увиди да је могуће да се не напреже и не изгради сам неуронске везе у процесу обраде и анализе информација, он се одмах искључује.

У том смислу, добијени су веома занимљиви резултати у проучавању језичких вештина код мале деце (8-16 месеци), код којих је ТВ успорио развој говора.

И не само шпекулативно, већ сасвим конкретно: у просеку је сваки сат гледања телевизије дневно смањио резултате упитника за скоро 17 поена . 

Wow комбинација! С једне стране, ТВ ствара жариште напетости у нашем мозгу, потпуно бескорисно преусмеравајући енергију и ресурсе неурона на себе, а с друге стране, лишава нас подстицаја за одржавање и обнову неуронских веза. 

Али, ово не значи да се треба супростављати научном, техничком и информационом напретку. На пољу Интернета и сродних ствари постоји много ствари које, напротив, смањују ризик од деменције.

На пример, независно тражење информација или образовних услуга. На пример, једна студија је  показала да рад са Интернет ресурсима активира центре за говор, језик, вид и памћење, ништа мање од читања књига или уџбеника.

Штавише, за напредне кориснике који у процесу сурфовања синтетишу десетине различитих Интернет ресурса, ови центри раде још активније него код читања. А свему овоме припада и активирање можданих зона одговорних за доношење одлука.

Или узмите најпростије играње, које многи оптужују за заглупљивање младих. Софистициране интернет игре развијају мождане везе баш као и шах. Истраживачи истичу да они који редовно играју видео игрице стичу већу способност да издвоје детаље на некој комплексној фотографији, лакше прате више објеката у покрету и због тога се лакше сналазе, рецмо приликом вожње аутомобила. Такође, наводе да истраживања побијају тврдње да видео игрице узрокују расејаност и проблеме са пажњом.

Кључна ствар да се ТВ и компјутер користе практично и умерено и да се избегне даноноћно коришћење ових медија.

Зашто нам уништавају имуни систем

Дуго сам се двоумио да ли да напишем овај пост, још од када су готово све земље, једна по једна, увеле строги режим ношења маски. Међутим, сада видим да је о томе не само могуће него чак неопходно писати - узимајући у обзир најновије „невероватне“ препоруке СЗО у вези са обавезним режимом ношења маски за целу 2021. годину.

Живимо у мору организама. Бактерије, вируси, паразити и други облици живота чине велики део нашег окружења, прекривају нашу кожу, живе у нашим цревима. Већина њих нам не наноси никакву штету. Посао имунолошког система је да нас одржава здравима усред овог изазовног, сложеног окружења.

Уобичајена је заблуда да имуни систем ратује са сваким страним организмом. То би довело до потпуног уништења нашег организма тј., "спаљене земље", "нуклеарне зиме". Уместо тога, посао имунолошког система је да прави залихе, надгледа, процењује и суди потенцијалне претње. Идеално би било да имуни систем нађе кооперативну егзистенцију са многим микробима с којима делимо тело и планету. Али ако се освајач сматра претњом, имуни систем има узак посао: уништити претњу чинећи што мање колатералне штете. Овај одговор имуног система назива се „упала“. 

Ради се о равнотежи

Имуни систем, на кога се често гледа као на немилосрдног браниоца, тражи стабилно, а не полицијско стање. Имуни систем можемо да упоредимо са комбинацијом избацивача и балетана. У ствари, многи молекули у овом сложеном систему дизајнирани су да пошаљу сигнал да се треба повући, зауставити напад и одступити. Без ових молекула, стање упале које помаже у уништавању претњи уништило би наше тело.  

Свакодневно поштовање фино избрушене равнотеже имунолошког система од суштинске је важности за здрав осећај и добар живот. Уместо јачања имунолошког система, требало би да га подржавамо. И, било би добро да никада не поткопавамо његове осетљиве структуре. 

Сигурно се сећате да су, почетком 2000-их, пасте за зубе са триклосаном и антибактеријски сапуни били главни хит на ТВ огласима. Убијају 99,9% свих бактерија и штите вас од пропадања зуба и таме болести!

На срећу, након пар година лекари су устали, направили уједињени фронт и почели да звоне на сва звона, будући да неконтролисана употреба антибиотика у саставу пасте за зубе и сапуна „сагорева” нормалну микрофлору усне шупљине и коже. Јер управо је она, нормална микрофлора, наша главна заштитница од непријатељских инфекција и главни стимулатор нашег имунолошког система!

Данас смо потпуно заборавили на пасте за зубе са триклосаном, као и на антибактеријски сапун. 

Срећом! 

Истина, немајући времена да се одморимо од комерцијалних глупости , одмах смо заронили у друштвене и политичке глупости. Наравно, реч је о хигијенским геловима и дезинфицијенсима, који су сада на сваком јавном месту и у џеповима скоро свих људи. Нико није доказао колико нас оваква средства штите од ЦОВИД-19 , али чињеница је да убијају микрофлору, а такође је чињеница да и наша природна одбрана није ништа гора од горе поменутих дезифицијенаса и антибактеријских сапуна.

Дете и пар паса

И ево примера из нашег живота. Стотине студија су доказале да је ризик од развоја одређених поремећаја имунитета и посебно алергија код мале деце сведен на минимум ако је у кући од рођења био пас. Ако је било два или више паса, уопште није требало бринути о деци.

И обрнуто: ако су деца од рођења одгајана у стерилним условима, ризик од алергија и слабог имунитета се вишеструко повећава. И не ради се о болничким условима, већ о чињеници да постоји пуно мајки које не испуштају из руку санитарна средства и параноично са њима чисте све, чак и много пре ЦОВИД-19.

Црева пуна антибиотика

Коначно, добро позната тема цревне микрофлоре, која је главни стимулатор нашег имунитета. Чак и ако сте морали да пијете јаке антибиотике само неколико дана, било који лекар ће вам сигурно саветовати да након тога прођете курс рестаурације микрофлоре. Наравно уз истовремено коришћење "добрих бактерија", пробиотика. Чудно је да смо ту заједничку истину тако лако заборавили и да сада сви перемо руке санитарним средствима и да носимо маске не скидајући их...

Зашто ношење маски може бити штетно?

До марта 2020. године, било који специјалиста за заразне болести или епидемиолог био би згрожен препорукама универзалног режима ношења маски. Чак и током великих епидемија грипа. Чињеница је да ношење маске не може увек поуздано да вас заштити ако је ваш имунитет ослабљен, али и ако имате висок имунитет, стално ношење може прилично покварити ваш имунитет.

Дух пуштен из маске

Постоји нешто што зовемо „црни лабуд“. Претпоставимо да вакцина против ЦОВИД-19 делује, ми ћемо у најмању руку развити имунитет стада на њу (што је мање вероватно) и за две године ћемо се коначно растати од маски.

Како у овом случају мислите како ће наш имуни систем реаговати (и да ли ће уопште моћи да реагује) на вирусе грипа, респираторни синцицијски вирус, десетине АРВИ патогена, пнеумококе? После две године апстиненције?

Али постоји и гори сценарио . Сада многи епидемиолози говоре о нестанку сојева грипа и АРВИ-а на које смо навикли захваљујући режиму маски и физичком удаљавању. И ово је генерално у реду, али не и због једне ствари.

Упражњена еколошка ниша у природи никада дуго није празна, а непознати „црни лабудови“ могу да лете из природних жаришта да замене вирусе са којима смо некако научили да живимо у кохабитацији. И не само да уопште нећемо знати њихове навике, већ ћемо и ослабити свој имунитет, током целе две године, поуздано се ограђујући од саме проепидемије.

Шта је са закључак?

Закључак - једноставан и стар као свет. Маске би требало да носе само они који спадају у групу са врло високим ризиком.

У случају ЦОВИД-19, то су особе старије од 65 година, посебно ако постоје манифестације метаболичког синдрома (гојазност, дијабетес типа 2, висок крвни притисак).

У овом случају, ризик од инфекције је већи од ризика оштећења имунорегулације. У свим осталим случајевима ... избор је на вама.

Витамин К и COVID-19

Пандемија! 

Лажна или стварна?

Веома мало оболелих, али са озбиљним симптомима.

Велика здраствена криза?

Лекари шире панику и страх!

Изолација!

Полицијски час!

Уништена светска економија!

Где је излаз?

Има ли лека?

Вакцине? Лекови? Стотине научника у свету у потрази за новим лековима. 

Али, да ли ће то решити проблем.

У свему овоме што Светска здравствена организација хоће на силу да назове пандемијом, свиђа ми се само једна ствар. У недостатку озбиљног фармаколошког решења сви су изненада поново пожурили да траже спас у добрим старим витаминима и минералима.

Све оно на шта су до јуче сви „озбиљни“ лекари гледали као на досадне бабине приче, одједном је постало готово панацеа*. Замислите, сетили смо се витамина Д, цинка, селена.

А недавно су се чак сетили и витамина К, који пре тога многи нису ни сматрали витамином.

Шта је, заправо, витамин К?

Витамин К је неопходан за покретање синтезе четири најважнија фактора коагулације: протромбина, фактора VII, IX и X и чини значајан фактор за спречавање крварења. Неки протеини, важни за нормалан метаболизам костију, од којих зависи унос калцијума у ​​кости, такође су зависни од витамина К.

Здрава одрасла особа може довољно витамина К да унесе храном или синтезом менакинона (К2) помоћу бактерија у цревима. Природни извори: купус, карфиол, прокељ, спанаћ, коприва, индијска луцерка (алфафа), парадајз, грашак, соја, шаргарепа, кромпир, џигерица, биљна уља, рибље уље, млеко, сир, алге. Налази се у јетри, крављем млеку, жуманцету и житарицама.

Зашто је потребан витамин К?

У ствари, витамин К има многе корисне функције, од којих су многе откривене релативно недавно и које су овом витамину вратиле некадашње поштовање.

1. витамин К је укључен у регулацију згрушавања крви. Истовремено, нема никакав једнострани ефекат, као што се раније мислило. Дакле, у јетри витамин К стимулише синтезу фактора који повећавају згрушавање крви, због чега је повезано његово историјско име (К - од речи „коагулација“). Али истовремено, витамин К директно у ћелијама крвних судова промовише активацију протеина (посебно протеина S), који спречавају прекомерно згушњавање крви и стварање крвних угрушака.

2. витамин К ништа мање није значајан од добро познатог витамина Д потребног за стварање јаког коштаног ткива. Чињеница је да је неопходан за активацију остеокалцина, протеина који везује јоне калцијума за њихову накнадну употребу у изградњи костију.

3. витамин К, активацијом регулаторних протеина у зидовима крвних судова, спречава таложење калцијума у ​​њима, што може значајно нарушити њихову еластичност и допринети развоју атеросклерозе. И у последњих 10 година, научна литература је већ разматрала доказану везу између смањења нивоа карбоксилације матрикса Gla-протеина и васкуларне калцификације, као и истовременог повећања ризика од атеросклерозе и кардиоваскуларне болести. И мада још увек није показана директна веза између нивоа витамина К и ризика од кардиоваскуларних патологија, очигледно је да овде игра огромну улогу, будући да је управо витамин К карбоксилат поменутог протеина.

4. на исти начин, захваљујући активацији матрикса Gla-протеина, витамин К одржава интегритет еластинских влакана која изграђују многе органе, пре свега плућа, где је еластичност кључна за њихово функционисање.

5. витамин К, који у свом молекулу има много двоструких веза, веома је јак антиоксиданс, упоредив по својој активности, на пример, са тако познатим антиоксидансом као штп је витамин Е.

Да ли је витамин К једно једињење?

Раније се мислило да је витамин К једна хемијском супстанца са сложеним именом „филокинон“. Како се повећавало интересовање за овај витамин, постало је јасно да он има и друге природне облике.

Због тога су научници морали да уведу градацију: класични филокинон назван је витамин К1, а новооткривени облици - менакинони - витамин К2.

Даље, показало се да је витамин К1 супстанца биљног порекла коју добијамо из лиснатог поврћа, а витамин К2 једињење животињског порекла. Сходно томе, његови извори су месо, јетра, тврди сиреви, као и бактерије - или наша цревна микрофлора, или бактерије које ферментишу неку храну (на пример, традиционално јапанско јело natto, što je zapravo, соја ферментисана са сојем Bacillus subtilis var. natto.).

Касније је утврђено да оба облика витамина К немају само различите хемијске структуре, већ и различите примене у нашем телу. Витамин К1 се претежно акумулира у јетри и углавном утиче на синтезу фактора који повећавају згрушавање крви, а такође је неопходан за формирање коштаног ткива.

Витамин К2 је такође активно укључен у изградњу костију, али је такође главни облик витамина К у крвним судовима и плућима.

Јасно је да у природи никада не постоји строго раздвајање функција, и подједнако су нам потребна оба облика витамина, али ипак већина научника данас дели становиште да је витамин К2 ефикаснији облик за превенцију остеопорозе, калцификације и васкуларне тромбозе (и повезане са овом кардиоваскуларном болешћу), као и за одржавање еластинског оквира плућног ткива.

И какве везе онда COVID-19 има са тим?

Па, заправо, недостатак било каквих витамина и минерала слаби наше тело и његову отпорност на било коју болест, укључујући COVID-19. Али је још увек тешко рећи да недостатак витамина К дефинитивно доводи до тешког тока COVID-19 .

Тачно је да је у неколико студија откривено да је код пацијената са тешким COVID-19, компликованим оштећењем плућа и васкуларном тромбозом, дошло до наглог смањења нивоа карбоксилираног матрикс-Gla протеина, што је директна последица недостатка витамина К.

Али тромбоза и оштећење плућа као резултат упале имају пуно различитих разлога, и није сасвим тачно рећи да су ове компликације код пацијената са COVID-19 искључива последица недостатка витамина К.

Свакако треба бити захвалан овим истраживачима макар на чињеници да су још једном покренули тему латентног недостатка многих витамина код модерног човека и озбиљних последица које такав недостатак може проузроковати.

Данас је апсолутно очигледна чињеница да већина тешко оболелих од COVID-19, због својих прехрамбених навика и стања цревне микрофлоре, има велики и дугорочан недостатак многих витамина (укључујући и витамин К).

Literatura:

1, R. Janssen, M.P.J. Visser, A.S.M. Dofferhoff, C. Vermeer, W. Janssens and J. Walk, Vitamin K metabolism as the potential missing link between lung damage and thromboembolism in Coronavirus disease 2019, British Journal of Nutrition, page 1 of 8, 2020

*Панацеа, по грчкој богињи лечења, Панацеи, је хипотетички лек који би лечио све болести и продужио живот бесконачно. Тражили су га алхемичари, уз еликсир живота и камен мудрости, митску супстанцу која би омогућила претварање метала у злато.

Koncept zdravlja

Svakodnevno, evo već godinu dana, slušamo preko sredstava javnog informisanja kako se ljudi koje vode ovaj svet brinu o našem zdravlju.  Toliko su zabrinuti da su spremni da upotrebe čak i silu kako bi nam dokazali da nekakav virus postoji i da bi nas zaštitili da ne obolimo od takvog virusa.  

Ali. da li i mi i oni, na pravi način razumemo šta znači pojam „zdravlje“. 

Zaista je teško je dati iskren odgovor. 

Isto toliko teško kao i dati odgovor na pitanje - da li ste srećni? 

Moguće je da ne postoji nešto poput savršenog zdravlja ili bolesti, već spektar stanja, u rasponu od vrlo zdravih i zdravih pa do delimično bolesnih i bolesnih i tako dalje. Moguće je da kod čoveka postoji niz oboljenja, na primer, razne vrste tumora ili zapušene arterije, a da on misli da je zdrav zbog toga što u ranim fazama bolesti ne oseća ili oseća male tegobe na koje se navikne ali i zbog nemogućnosti sadašnjih biohemijskih metoda da identifikuju takve promene u ranim fazama bolesti. Osoba može biti oronula, oslabljena, letargična, nesposobna, dopingovana, sa hroničnim bolovima, iritacijama, infekcijama i svrabom a da i dalje bude klasifikovana kao „nije bolestan“. Uz pomoć savremene medicine, koja daje mnoge metode za otkrivanje bolesti moguće je na vreme otlriti mnoge bolesti. Međutim, teško je nositi se sa stanjima hroničnih bolesti. Stoga je važno da revidiramo naš stav prema zdravlju, da dodamo suptilnije koncepte zdravlja već naprednim konceptima bolesti.

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti. To znači sposobnost tela i uma da se brzo prilagode neprestano promenljivim uslovima okoline i njegovu sposobnost da obavljaju sve aktivnosti na optimalnom nivou. Zdravlje je ono „stanje ljudskog tela koje omogućava čoveku da izvršava svoje socijalne i biološke funkcije sa najvećom mogućom efikasnošću“. Istovremeno je stanje čovekove potpune ravnoteže sa prirodom i njegovim socijalnim okruženjem.

Kao korisnu minimalnu definiciju zdravlja koju je predložila Svetska zdravstvena organizacija možemo smatrati:

„Zdravlje je stanje potpunog mentalnog, fizičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti“.

Međutim, čoveka ne možete nazvati zdravim ako nije sposoban da ispuni bilo koji deo svog potencijala. Stoga bismo mogli poboljšati definiciju dodavanjem nečega što govori o kapacitetu. Definicija bi mogla da se još više poboljša dodavanjem nečega o dugovečnosti. Za zdravlje je bitno ako može da dovede do rezistencije na patogen koji je preovladavao u vreme u kome je osoba živela. Treba da dodamo i sreću pojedinca kao preteču zdravlja. Ovo dovodi duhovni aspekt života u definiciju zdravlja. Dakle, možemo definisati zdravlje kao

„Zdravlje je stanje potpunog mentalnog, fizičkog, socijalnog i duhovnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti.“