Иначе, данас је број стогодишњих становника Земље постао толико велики да у литератури можете да пронађете на десетине студија о здравственом стању ових стогодишњака са бројем учесника од неколико стотина до неколико хиљада.
И, није реч о чобанима са Кавказа, који живе на врховима најчистијих планина са природном храном и редовним џогингом дуж планинских врхова. Говоримо о обичним становницима градова у САД-у, Европи, Јапану.
Наш мозак може прилично добро да функционише и у доби од преко 100 година (осим ако га, наравно, не затрпамо холестеролом и никотином). Делови нашег мозга су прилично једноставни и логични и не разликују се од срца, плућа и било којих других органа.
Међутим, сива материја се, према мишљењу патолога, не мења много. Али то је само зато што не постоји микроскоп у којем би се могле видети активне и невероватно сложене везе између неурона.
У међувремену, управо те везе настају у мозгу, почев од рођења, и стварају онај невидљиви део мождане супстанце који човека чини разумним, а не само стогодишњег хомо-а. А те се неуронске везе негде губе са годинама ...
Како сада то!
На губљење неуронских веза и појаву деменције, утичу разни фактори, попут ниске физичке активности, неконтролисаног уноса хране, и у почетку низког IQ, итд. Код савременог човека, данас, овим факторима се придружује и прекомерно гледање ТВ и сурфовање интернетом. Наравно, сама телеманија је већ клиничка дијагноза.
Манфред Шпицер, шеф одељења за психијатрију на Универзитету Улм у Немачкој, верује да прекомерно гледање ТВ и коришћење компјутера штети развоју мозга код деце: '' Не говорим о томе да је неко онлајн пет минута дневно. Говорим о седам и по сати дневно, што је просек за Немачку. То значи да ће, ако га користимо само за дигиталне медије, утицати на мозак у негативном смислу. ''
Шпицер, који је објавио књигу под насловом `` Дигитална деменција '', каже да је током детињства и ране адолесценције људски мозак изненађујуће '' пластичан ''. Мозак формира своја поља неурона у спрези са начином на који га користимо и касније, током одраслог доба, он може да их обнавља.
За Шпицера је кључно да се мозак стимулише и да му се обезбеди нормалан развој који је у спрези са стварним светом: од суочавања са физичким препрекама до решавања проблема у односима са другим људима. Он каже да, поређења ради, виртуелни свет нуди мању стимулацију и мање могућности за развој потенцијала мозга.
Све је то тако, без сумње, а све ово само по себи нас осуђује на сенилну деменцију. Истраживачи нису проучавали само статистику, већ су спровели и електроенцефалографске студије мозга, покушавајући да разумеју шта полази по злу када „гледамо ТВ“ или сурфујемо на интернету.
Када погледамо покретну слику, у нашем мозгу, против наше воље, настаје фокус узбуђења и будности, јер су за древног човека у нама било какви брзи покрети претеча опасности.
Сетите се свог понашања када сте, на пример, у ресторану у којем (и ова глупост је код нас присутна) виси плазма телевизор који ради. Да, иако сте човек који уопште не гледа ТВ, нећете моћи потпуно да одвратите поглед од треперења које долази са ТВ.
Апотеоза пасивне перцепције
Други процес који се одвија у мозгу гледаоца је феномен пасивне перцепције. За разлику од читања и многих других извора информација, ТВ нам даје готове предлошке за информације.
И чим мозак увиди да је могуће да се не напреже и не изгради сам неуронске везе у процесу обраде и анализе информација, он се одмах искључује.
У том смислу, добијени су веома занимљиви резултати у проучавању језичких вештина код мале деце (8-16 месеци), код којих је ТВ успорио развој говора.
И не само шпекулативно, већ сасвим конкретно: у просеку је сваки сат гледања телевизије дневно смањио резултате упитника за скоро 17 поена .
Wow комбинација! С једне стране, ТВ ствара жариште напетости у нашем мозгу, потпуно бескорисно преусмеравајући енергију и ресурсе неурона на себе, а с друге стране, лишава нас подстицаја за одржавање и обнову неуронских веза.
Али, ово не значи да се треба супростављати научном, техничком и информационом напретку. На пољу Интернета и сродних ствари постоји много ствари које, напротив, смањују ризик од деменције.
На пример, независно тражење информација или образовних услуга. На пример, једна студија је показала да рад са Интернет ресурсима активира центре за говор, језик, вид и памћење, ништа мање од читања књига или уџбеника.
Штавише, за напредне кориснике који у процесу сурфовања синтетишу десетине различитих Интернет ресурса, ови центри раде још активније него код читања. А свему овоме припада и активирање можданих зона одговорних за доношење одлука.
Или узмите најпростије играње, које многи оптужују за заглупљивање младих. Софистициране интернет игре развијају мождане везе баш као и шах. Истраживачи истичу да они који редовно играју видео игрице стичу већу способност да издвоје детаље на некој комплексној фотографији, лакше прате више објеката у покрету и због тога се лакше сналазе, рецмо приликом вожње аутомобила. Такође, наводе да истраживања побијају тврдње да видео игрице узрокују расејаност и проблеме са пажњом.
Кључна ствар да се ТВ и компјутер користе практично и умерено и да се избегне даноноћно коришћење ових медија.
Нема коментара:
Постави коментар