Otrovne ljubičaste pare bez kojih ne možemo

Bile su to teške godine. Mali, nestašni dečak, sa Korzike, koga ni škola za devojčice nije uspela da umiri, postaje poručnik artiljerije već sa 16 godina, a 1804. godine papa Pije VII ga proglašava za cara Francuza. U završnoj ceremoniji, Napoleon sam sebi stavlja krunu na glavu, pokazujući time da je iznad pape. Njegov uspeh je vrtoglav i već 1805. godine počinje rat sa celim svetom i primorava Englesku, Rusiju, Austriju i Švedsku da stvore koaliciju protiv Francuske. 

Između ostalog, ova koalicija dovodi do nedostatka sirovina (šalitre) za proizvodnju kalijum nitrata, važnog sastojka za proizvodnju baruta. Kao alternativni izvor kalijumovih soli, proizvođači su počeli da koriste jeftinu sodu dobijenu iz pepela morskih algi.

Bernand Courtois

Međutim, u ovoj sirovini nalazila se još jedna veoma važna hemikalija, koja je francuskog hemičara i proizvođača šalitre Bernard Courtois-a, uvrstila u red besmrtnih. Naime, radeći sa ovom sirovinom, primetio je da metalni sudovi sa kojima je radio, veoma brzo korodiraju. Istražujući ovaj efekat primetio je neobičnu ljubičastu paru, koja se pojavljivala kada bi dodao malo sumporne kiseline u posudu posle uklanjanja kalijum karbonata. Sumporna kiselina je bila u stanju da dovoljno zagreje posudu iz koje su počele da isparavaju agresivne ljubičaste pare, koje su se hlađenjem pretvarale u kristale koji su imali boju i sjaj grafita. Sasvim slučajno, otkriven je novi hemijski elemenat, Jod.

Već 1820. nemački lekari koji su bili u poseti Parizu pričali su o brojnim pozitivnim svojstvima koje poseduje jod. Švajcarski lekar Jean-Francois Coindet utvrdio je da je jod efikasan lek za gušavost i mnoge druge bolesti. 1846. godine gradonačelnik Ciriha, Prevost, tvrdio je da lokalni dijetetski nedostatak joda može biti uzrok gušavosti i kretenizma. Očigledan način rešavanja ovog pitanja bio je da se analizira jod u hrani i vodi, ali odgovarajuće analitičke tehnike nisu bile dostupne do sredine XIX veka. Čak i tada, nedostajala im  je preciznost i ovo pitanje je rešeno tek nakon Prvog svetskog rata, kada je David Marine u Sjedinjenim Državama konačno potvrdio sumnje Prevota, što je dovelo do uvođenja suplemenata joda za stanovnike područja u kojima se pojavljivala gušavost.

Hormon štitne žlezde

Eugen Baumann na Univerzitetu u Freiburgu, 1896. godine, nalazi jod u štitnoj žlezdi, i tada postaje očigledna njegova uloga u telu. Francuski lekar Jean Lugol je 1829. godine predstavio vodeni rastvor joda, dodavanjem dva dela kalijum jodida na svaki deo joda. Koristio je ovaj preparat (kasnije poznat kao Lugolov rastvor) tokom svojih kliničkih studija 1829-1832. Ovakvo rešenje je postalo univerzalno prihvaćeno kao način davanja joda u usta kao alternativa tinkturi joda, što je izazivalo iritacije i preoetljivost. 

G.S. Srullas Iodoform, 1822. je hemijskom sintezom dobio jodoform koji je preporučen kao prihvatljiv oblik joda za unutrašnju primenu kod gušavosti od strane lekara iz NewCastle-a, Roberta Glovera, 1847. Još jednu ukusnu alternativu, pogotovo ako su u pitanju bile velike doze, primenio je u Glazgovu Buchanan, koji je kombinovao jod sa skrobom u preparatu koji je uveden u farmakopeje pod imenom jodirani skrob.

Danas, postoje mnogo efikasniji preparati sa organski vezanim jodom, koji se mnogo lakše i bolje apsorbuje u organizmu, nego jod iz neorganskih izvora.

Literatura:

1. Walter Sneader, Drug Discovery, A History, John Wiley & Sons Ltd, 2005.

2. Patricia A. Swain, Bernard Courtois (1777-1838), famed for discovering iodine (1811), and his life in Paris from1798, Bull. Hist. Chem., vol. 30, Number 2 (2005)