Da li ste prilagodljivi

Saga o evoluciji i razvoju civilizacije je priča o poboljšanju performansi i efikasnosti čovečanstva. Metode korišćenja snage mišića bilo čoveka ili životinja razvijale su se postepeno, praćene otkrićem točka i poluge što je dovelo do pronalaska mehaničkih mašina. Izvor energije se postepeno menjao, od snage mišića do pare, a zatim do električne energije. Svaki korak ukazuje na poboljšanje radnog učinka i efikasnosti u obavljanju posla. U osnovi ovog procesa je prilagođavanje promenama.

Prilagođavanje bilo kog sistema, bilo biološkog ili nekog drugog, uključuje interakciju sa unutrašnjim i spoljnim okruženjem. Budući da se spoljašnje okruženje stalno menja, biološki sistem je morao da se neprekidno menja da bi opstao i razmnožavao se. Ova promena sama po sebi podrazumeva strukturne (morfološke) i funkcionalne (fiziološke i biohemijske) promene, koje su poznate pod nazivom adaptacija. To, jednostavno, znači da čovek ima ograničene radne sposobnosti, ali da može da ih poboljša. Osim toga, radna sposobnost se pogoršava sa vremenom, čovek stari, doživljava mentalne stresove i životna sredina u kojoj živi i radi je neprijateljska je prema njegovom blagostanju usled visokih i niskih temperatura okoline, atmosferskog pritiska kao što su visoke planine ili duboko more, odsustva gravitacije i kiseonika kao u svemiru, prisustva buke i odsustva zvuka i tako dalje. 

Dakle, postoji mnogo faktora koji utiču na radni učinak i efikasnost. Metode i sredstva za poboljšanje radnog učinka i prevazilaženje nepovoljnih faktora deo su adaptivne medicine. Oni su igrali ključnu ulogu u takmičarskim sportovima i upotreba takvih sredstava za doping morala je biti regulisana zakonodavstvom. 

Upotreba biljaka, životinja i minerala u borbi protiv štetnih efekata ekstremnog okruženja i lošeg funkcionisanja kod životinja i čoveka stara je koliko i pojava čovečanstva. Dokazi o početku medicine vode poreklo još od pre nekih 6000 godina u obliku recepata pronađenih u Egiptu. Papirus „Ebers“ sadržao je imena oko 700 lekova od kojih su mnogi i danas poznati. I bliskoistočna medicina takođe je imala isti početak. Eskulap, sin Apolona, legendarni je otac grčke medicine. Medicina se praktikovala u eskulapskim hramovima gde su sveštenici dijagnostikovali, masirali, mešali lekove i nudili muzičku i duhovnu pomoć telu i umu, iako su svi ti postupci bili zamagljeni mnogim čudnim i bizarnim lekovima i procedurama.

Danas, postoje mnogi preparati za podršku adaptaciji organizma na sve komplikovanije uslove sredine. Najbolji, po mom mišljenju je „Adaptovit“, kompleksan preparat koji utiče na većinu adaptivnih mehanizama, pomaže nam da se izborimo s umorom, povećamo umnu i fizičku radnu sposobnost, brže se oporavimo nakon bolesti i na duži period podržava zdravlje. Baza proizvoda je složen kompleks fitoadaptogena, čije su doze određene metodom matematičkog modeliranja. Kao rezultat napravljen je  jedinstven odnos komponenti, s tim što male doze imaju „ekspolizavan“ efekat i čudesni spektar delovanja bez nuspojava, što je tokom 10 godišnjeg korišćenja proizvoda više puta potvrđeno kliničkim istraživanjima.

Da li verujete u horoskop

Drevni grčki lekar Hipokrat je rekao da lekar koji nema znanje astrologije nema pravo da se naziva lekarom. Ljudi koji veruju u astrologiju postoje hiljadama godina posmatrajući položaj sunca i planeta kako bi razumeli naše zdravlje, naše ličnosti i predvideli budućnost. Nekada su od astroloških predviđanja zavisili i ratovi, dolazak vladara na presto.... 

Danas ćete u sredstvima javnog informisanja, čak i onim koji se smatraju najozbiljnijim, širom sveta naći horoskope koji daju savete o ljubavnim vezama, finansijama i zdravlju. Ipak, većina ih čita samo iz zabave. Istraživanja pokazuju da manje od 26% ljudi veruje u astrologiju, što je manje od broja ljudi koji veruju u NLO. Izgleda ludo kad pomislimo da dan i čas kada smo se rodili ima ikakvog uticaja na to ko smo. Ali, nedavna istraživanja počinju da bacaju malo više svetla na ovo uverenje.

Studije su pokazale da postoji veza između dana kada smo rođeni i većeg rizika od dobijanja čak 24 medicinska poremećaja, uključujući šizofreniju, dijabetes i alergije.

Ljudi rođeni na severnoj hemisferi tokom oktobra, novembra i decembra imaju veći rizik od razvoja šizofrenije. Zanimljivo je da su ovi rizici obrnuti ako ste rođeni na južnoj hemisferi. Tamo ljudi koji su rođeni u aprilu, maju i junu imaju veći rizik od razvoja šizofrenije. Naučnici nisu sigurni zašto je to tako. Neki nagađaju da bi to moglo biti povezano sa manjim brojem sati sunčeve svetlosti tokom zimske sezone.

Količina sunčeve svetlosti koju dobijamo svakog dana utiče na proizvodnju vitamina D u našem organizmu i naš cirkadijalni sat. Cirkadijalni sat je naš unutrašnji tajmer koji nam govori kada treba da se probudimo i kada treba da spavamo. Takođe, može da se poremeti naš metabolizmom i naše neurohemikalije. Moguće je da način na koji je naš cirkadijalni sat prvi put postavljen u vreme našeg rođenja ima dalekosežne efekte na naše zdravlje tokom celog našeg života.

Istraživači su, takođe, pronašli vezu između dužine našeg životnog veka i vremena rođenja. Verovatnije je da ćete postati stogodišnjak ako ste rođeni u jesen. Niko, takođe, nema pojma zašto je to tako, ali neki ljudi pretpostavljaju da je to možda povezano sa ishranom. Ljudi danas mogu da dobiju dovoljno hranljivih sastojaka tokom cele godine, ali to nije uvek bilo tako. Današnji stogodišnjaci rođeni su početkom 20. veka. Bilo je to vreme kada je dostupnost velikog broja hranljivih namirnica bila direktno povezana sa godišnjim dobima.

Ipak, astrologija možda nije najbolji putokaz u savremenom svetu. Fascinantno je pomisliti da vreme i mesto našeg doalska na svet može da igra ulogu u tome ko smo.

Mikronutrienti i imuni sistem

Od trenutka rođenja, naše telo bombardiraju bezbrojni patogeni mikroorganizmi čija je jedina svrha život i razmnožavanje u toplom, vlažnom, bogatom okruženju. Naravno, nisu svi mikroorganizmi štetni, poput mikrobiota koji imaju simbiotski odnos sa našim gastrointestinalnim traktom. Međutim, mnogi patogeni opstaju i množe se korišćenjem visoko specijalizovanih mehanizama koji im omogućavaju da se infiltriraju u telo, pronađu nutritivno kompatibilne niše unutar kojih mogu da se razmnožavaju, a zatim izlaze i šire na novog domaćina. Ovi procesi generišu kliničke simptome bolesti.

Za borbu protiv patogenih mikroorganizama, razrađeni sistem imunološke odbrane sadrži fizičke i biohemijske barijere, specijalizovane imunološke ćelije i antitela koja specifično ciljaju patogen. Imunološki sistem, takođe, pomaže u popravljanju štete izazvane štetnim uticajima spoljašnjih faktora, kao što su zagađivači životne sredine i prirodni toksini koji se nalaze u hrani (npr. karotoksini u šargarepi, persin u avokadu, glikoalkaloidi u krompiru i lektini u pasulju). Ukratko, urođeni imuni sistem dovodi u pitanje početni napad patogena ili oštećenja koja nastaju pod uticajem stranih tela. Fizičke barijere kao što su koža, dlake na telu i sluznice pomažu u sprečavanju ulaska u telo. Ako se ove prepreke zaobiđu, biohemijski mehanizmi brzo identifikuju bilo koji „nesamostalni“ molekul i uništavaju i eliminišu pretnju bezbrojnim imunološkim ćelijama (npr. leukociti poput neutrofila, su prirodne ubice (natiral killer)Specifični agensi za invaziju, poput patogena i stranih tkiva, mogu aktivirati sporije adaptivne imunološke funkcije koje koriste T i B ćelije. Oni prepoznaju specifične antigene na napadajućem mikroorganizmu i formiraju antitela protiv njega, koja ili omogućavaju identifikaciju za napad drugih imunih ćelija ili direktno neutrališu patogen.

Svaka faza ovog imunološkog odgovora zavisi od prisustva određenih mikroelemenata. Istorijski se značaj mikrohranljivih sastojaka u imunološkom sistemu i infekciji zasnivao na nedostatku vitamina C i pojavi skorbuta. U prvom zabeleženom kontrolisanom kliničkom ispitivanju, objavljenom 1753. godine, James Lind je hranio različite grupe muškaraca koji su patili od skorbuta i primetio da su se oni koji su konzumirali agrume postigli najznačajniji oporavak. Od tada je utvrđeno da je nekoliko mikronutrijenata neophodno za imuni sistem kao i da imaju sinergijsku ulogu na osnovu njihovog komplementarnog načina delovanja. 

ТВ и слабоумље, или политички коректно - ТВ и деменција

Данас већина нас има све што је потребно за дуг живот: ефикаснe лекове, пристојан начин живота, вештачку климу (као у стакленику) и миран живот. Просечни животни век у развијеним земљама непрекидно тежи ка цифри од 85 година, а све више људи достиже и стоту.

Иначе, данас је број стогодишњих становника Земље постао толико велики да у литератури можете да пронађете на десетине студија о здравственом стању ових стогодишњака са бројем учесника од неколико стотина до неколико хиљада.

И, није реч о чобанима са Кавказа, који живе на врховима најчистијих планина са природном храном и редовним џогингом дуж планинских врхова. Говоримо о обичним становницима градова у САД-у, Европи, Јапану. 

Наш мозак може прилично добро да функционише и у доби од преко 100 година (осим ако га, наравно, не затрпамо холестеролом и никотином). Делови нашег мозга су прилично једноставни и логични и не разликују се од срца, плућа и било којих других органа.

Међутим, сива материја се, према мишљењу патолога, не мења много. Али то је само зато што не постоји микроскоп у којем би се могле видети активне и невероватно сложене везе између неурона.

У међувремену, управо те везе настају у мозгу, почев од рођења, и стварају онај невидљиви део мождане супстанце који човека чини разумним, а не само стогодишњег хомо-а. А те се неуронске везе негде губе са годинама ... 

Како сада то!

На губљење неуронских веза и појаву деменције, утичу разни фактори, попут ниске физичке активности, неконтролисаног уноса хране, и у почетку низког IQ, итд. Код савременог човека, данас, овим факторима се придружује и прекомерно гледање ТВ и сурфовање интернетом. Наравно, сама телеманија је већ клиничка дијагноза. 

Манфред Шпицер, шеф одељења за психијатрију на Универзитету Улм у Немачкој, верује да прекомерно гледање ТВ и коришћење компјутера штети развоју мозга код деце: '' Не говорим о томе да је неко онлајн пет минута дневно. Говорим о седам и по сати дневно, што је просек за Немачку. То значи да ће, ако га користимо само за дигиталне медије, утицати на мозак у негативном смислу. ''

Шпицер, који је објавио књигу под насловом `` Дигитална деменција '', каже да је током детињства и ране адолесценције људски мозак изненађујуће '' пластичан ''. Мозак формира своја поља неурона у спрези са начином на који га користимо и касније, током одраслог доба, он може да их обнавља.

За Шпицера је кључно да се мозак стимулише и да му се обезбеди нормалан развој који је у спрези са стварним светом: од суочавања са физичким препрекама до решавања проблема у односима са другим људима. Он каже да, поређења ради, виртуелни свет нуди мању стимулацију и мање могућности за развој потенцијала мозга.

Све је то тако, без сумње, а све ово само по себи нас осуђује на сенилну деменцију. Истраживачи нису проучавали само статистику, већ су спровели и електроенцефалографске студије мозга, покушавајући да разумеју шта полази по злу када „гледамо ТВ“ или сурфујемо на интернету.

Када погледамо покретну слику, у нашем мозгу, против наше воље, настаје фокус узбуђења и будности, јер су за древног човека у нама било какви брзи покрети претеча опасности.

Сетите се свог понашања када сте, на пример, у ресторану у којем (и ова глупост је код нас присутна) виси плазма телевизор који ради. Да, иако сте човек који уопште не гледа ТВ, нећете моћи потпуно да одвратите поглед од треперења које долази са ТВ. 

Апотеоза пасивне перцепције

Други процес који се одвија у мозгу гледаоца је феномен пасивне перцепције. За разлику од читања и многих других извора информација, ТВ нам даје готове предлошке за информације.

И чим мозак увиди да је могуће да се не напреже и не изгради сам неуронске везе у процесу обраде и анализе информација, он се одмах искључује.

У том смислу, добијени су веома занимљиви резултати у проучавању језичких вештина код мале деце (8-16 месеци), код којих је ТВ успорио развој говора.

И не само шпекулативно, већ сасвим конкретно: у просеку је сваки сат гледања телевизије дневно смањио резултате упитника за скоро 17 поена . 

Wow комбинација! С једне стране, ТВ ствара жариште напетости у нашем мозгу, потпуно бескорисно преусмеравајући енергију и ресурсе неурона на себе, а с друге стране, лишава нас подстицаја за одржавање и обнову неуронских веза. 

Али, ово не значи да се треба супростављати научном, техничком и информационом напретку. На пољу Интернета и сродних ствари постоји много ствари које, напротив, смањују ризик од деменције.

На пример, независно тражење информација или образовних услуга. На пример, једна студија је  показала да рад са Интернет ресурсима активира центре за говор, језик, вид и памћење, ништа мање од читања књига или уџбеника.

Штавише, за напредне кориснике који у процесу сурфовања синтетишу десетине различитих Интернет ресурса, ови центри раде још активније него код читања. А свему овоме припада и активирање можданих зона одговорних за доношење одлука.

Или узмите најпростије играње, које многи оптужују за заглупљивање младих. Софистициране интернет игре развијају мождане везе баш као и шах. Истраживачи истичу да они који редовно играју видео игрице стичу већу способност да издвоје детаље на некој комплексној фотографији, лакше прате више објеката у покрету и због тога се лакше сналазе, рецмо приликом вожње аутомобила. Такође, наводе да истраживања побијају тврдње да видео игрице узрокују расејаност и проблеме са пажњом.

Кључна ствар да се ТВ и компјутер користе практично и умерено и да се избегне даноноћно коришћење ових медија.