Muhara (Amanita muscaria) uprkos upadljive lepote, na zlom je glasu kao smrtonosno otrovna, Sadrži tri aktivne supstance: muscimol, ibotensku kiselinu i muskarin. Muscimol i ibotenska kiselina deluju halucinogeno, dok muskarin izaziva tzv. muskarinski sindrom - slinjenje, znojenje, suzenje, mučninu, povraćanje, dakle to je ono što je kućice štrumfova čini nepoželjnima, uprkos privlačnom izgledu.
Naravno, kao i većina problematičnih biljaka, muhara može da bude i lek, jer sprečava razvoj tumora, izraženi je antidepresiv i rekaksans. Neobična je činjenica da su muhare korištene kao glavni sastojak za pripremanje berserkerskog napitka, koji su pre bitke pili vikinzi, kako ne bi osećali bol i strah.
Iako izgleda da se ove pečurke treba ozbiljno čuvati, ona je, nakon pravilne obrade, vrlo ukusna jestiva gljiva. Kako su sve tri aktivne supstance u muhari rastvorne u vodi, ako gljivu narežmo na listiće i prokuvamo u slanoj vodi oko pola sata, svi otrovi će ostati u vodi, koju treba baciti. Nakon toga još kratko prokvamo u drugoj vodi i gljive su spremne za klopu. Vrlo su cenjena poslastica u Rusiji, Mongoliji i Kini.
Šta još reći o muharama? Ništa naročito, ali zanimljivo je pitanje zašto ih puno ima na renesansnim slikama i zašto su štrumfovi baš njih odabrali za kućice. I koja je povezanost između renesansnih slikara, štrumfova i vikinga. 😘
Нема коментара:
Постави коментар