Ko je otac "esencijalnih" masnih kiselina?

Fotografija George Burr iz 1980.
Eskind Biomedical Library,
Vanderbilt University Medical Center

George Oswald Burr rođen 1896. godine, 1992. godine prošao je kroz vrata raja ostavljajući mastan trag za sobom. Ušao je u onaj "svetlosni tunel" koji je još 1962. godine, uljima maka i lana, premazala njegova supruga Mildred (rođena Lawson). 

Bračni par, koji je 1929. i 1930. godine, objavio je dva rada u časopisu Journal of Biological Chemistry, okrećući naopačke mišljenje koje je preovladavalo početkom 1900-ih u medicini i nutricionizmu, da su dijetetske masti jednostavno izvor kalorija, koje su lako zamenljive sa ugljenim hidratima. Kroz precizne analize pacova hranjenih specijalnim dijetama, George i Mildred Burr su otkrili da su masne kiseline kritične za zdravlje. Ako su u ishrani nedostajale masne kiseline, nastajao je sindrom deficita koji je često dovodio do smrti. Burrs je identifikovao linolnu kiselinu kao esencijalnu masnu kiselinu i uveo frazu "esencijalne masne kiseline".

U vreme velike američke ekonomske depresije, bračni par jedva da je imao dovoljno novca za istraživanja, tako da je Mildred volontirala. To je bilo herojsko vreme za nauku, naučnici su bili heroji.  Njihovi radovi dovešće do prave poplave istraživanja u ovoj oblasti i do "početka nove paradigme u biohemiji  ishrane".

U govoru koji je držao 1980. godine na Međunarodnom kongresu o osnovnim masnim kiselinama i prostaglandinima na Univerzitetu u Minesoti, Džordž Burr je pričao o tome kako se pojavio u istraživačkom projektu koji je promenio shvatanje uloge masti. 1924. godine, sa svežim  doktoratom iz biohemije sa Univerziteta u Minesoti, 28-godišnji Burr se pridružio timu Herberta Evansa na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkeley. Evans je već bio poznat jer je, zajedno s Katherine Scott Bishop, otkrio vitamin E dve godine ranije. Burr se pridružio laboratoriji kao naučni saradnik i bio zadužen za proučavanje hemije vitamina.

U vreme kada je Burr stigao u Evansovu laboratoriju, njegove kolege su pokušavale da odgajaju sterilne ženske pacove koje su koristili kao kontrolu za test sa ishranom u kojoj nedostaje vitamin E, ali iz nekog, njima nepoznatog, razloga pacovi nisu uvek bili sterilni. Izgledalo je kao da neka lipidna komponenta zajedno sa vitaminom E učestvuje u njihovoj ishrani.

Da bi shvatio o čemu se radi, Džordž Burr je grupu pacova hranio visoko prečišćenom i jednostavnom hranom. Dijeta se sastojala od saharoze i kazeina, koje su on i njegove kolege dodatno prečistili nakon što su ih primili od proizvođača, kako bi bili sigurni da ne postoje tragovi komponenti, koji bi nekako mogli uticati na rezultate. Dodali su visoko prečišćene soli i vitamine u saharozu i kazein, a potom su tom smesom hranili pacove. "Uskoro smo imali ekstremne nedostatke kod naših mladih životinja", rekao je Burr u govoru iz 1980. godine. "Pokrenuli smo prvi eksperiment sa nedostatkom masti i to nismo znali."

Istraživači su pretražili literaturu da bi shvatili gde su pogrešili. Dodali su sve poznate vitaminske suplemente jednostavnoj ishrani, ali su i dalje dobijali pacove koji su gubili dlaku, koža im postajala crvena i ljuskava, a repovi su im oticali. 

Dok je pokušao da sazna šta se dešava sa bolesnim pacovima, Burr je prihvatio ponudu da se pridruži novom Odeljenju za botaniku na Univerzitetu u Minesoti. Tada je već bio oženjen tehničarkom po imenu Mildred, koja je bila odgovorna za kolonije pacova u Evansovoj  laboratoriji. Džordž Burr je započeo svoj novi posao i 1928. godine, par je napustio Berkli, u automobilu T-Ford sa dva kaveza pacova. "U hladnim noćima, naši kućni ljubimci su švercovani u hotelske sobe pod dugačkim mantilima", prisetio se George Burr u članku iz 1981. godine. 

Burrs je utvrdio da pacovi koji su hranjeni bez masti, ne mogu biti izlečeni zasićenim masnim kiselinama, kao što su stearinska, palmitinska i laurinska kiselina. Međutim, ako su pacovima dodavali linolnu kiselinu iz izvora kao što su maslinovo ulje, salo ili laneno ulje, bili su izlečeni.. Burrs je pokazao da su složena nezasićena ulja poput kukuruznog ulja i ulja bakalara, bolja za lečenje životinja nego samo pojedinačne masne kiseline ili fosfolipidi. Morao je da poboljša i fizičko-hemjske postupke prečišćavanja masti, jer u to vreme nije znao za danas uobičajene tehnike kao što su tankoslojna i gasna hromatografija, spektroskopija i metode automatskog frakcionisanja. 

Linolna kiselina

Kasniji radovi su pokazali da je linolna kiselina nezamenljiva u ljudskoj ishrani,  što je dovelo do drugačijeg načina razmišljanja, koje je, opet, otišlo u drugi ekstrem. Nutricionisti su, sve so 1990-tih, verovali da je linolna kiselina jedina esencijalna masna kiselina. Ovo razmišljanje bilo toliko prodorno, da je smatrano da je linolna kiselina jedina masna kiselina koju je potrebno dodavati u formule za bebe. Tek sredinom devedesetih godina Svetska zdravstvena organizacija "rekla je da formula za bebe treba da ima distribuciju masnih kiselina više kao ljudsko mleko, u kojem su sadržane i druge dugolančane, polinezasićene masne kiseline", kao što su omega-3 i omega-6 masne kiseline, DHA, i arahidonska kiselina, na primer. 

Literatura:

1. A New Deficiency Disease Produced by the Rigid Exclusion of Fat from the Diet (Burr, G. O., and Burr, M. M. (1929) J. Biol. Chem. 82, 345–367)

2. On the Nature and Role of the Fatty Acids Essential in Nutrition (Burr, G. O., and Burr, M. M. (1930) J. Biol. Chem. 86, 587–621)

3. Hansen A. E., Haggard M. E., Boelsche A. N., Adam D. J., Wiese H. F. (1958) Essential fatty acids in infant nutrition. III. Clinical manifestations of linoleic acid deficiency. J. Nutr. 66, 565–576