Sredinu prošlog veka obeležila je velika moda za vitaminima. Pojavljivali su se jedan za drugim i, kako se tada činilo, nosili su nadu da će mo se otarasiti mnogih bolesti. Među njima je bio i vitamin U, kojeg se sada malo ko seća.
Reč je o takvoj biološki aktivnoj supstanci kao što je metil metionin sulfonijum (MMS), koja je široko rasprostranjena u prirodi, a posebno je bogata u biljkama porodice kupusnjača ili krstašica.
Inače, iz belog kupusa je prvi put izolovan MMS, koji je u isto vreme dobio i svoje kratko ime - vitamin U. Činjenica je da su njegovi pronalazači verovali da nedostatak ovog vitamina može dovesti do čira na želudcu, a njegov dodatak ishrani podstiče rano zarastanje čira na želucu i crevima. Pa, pošto se "čir" na latinskom kaže ulkus, slovo U je iskorišćeno da označi novoidentifikovani vitamin.
Međutim, ubrzo je postalo jasno da je vitamin U od male pomoći u lečenju peptičkog ulkusa. Ali za to nije kriva sama supstanca, već posledica činjenice da tadašnji lekari nisu dobro razumeli prave uzroke peptičkog ulkusa, koji su otkriveni tek posle skoro pola veka.
Naime, vitamin U je bio prilično efikasan u zarastanju eksperimentalnih čireva i drugih povreda kože i sluzokože, ali nije mogao da pokaže istu efikasnost kod stvarnih pacijenata zbog činjenice da su mehanizmi razvoja peptičkog ulkusa bili veoma drugačiji od svih eksperimentalnih modela.
Aminokiselina metionin otkrivena je neposredno pre otkrića vitamina U, a naučnici su brzo shvatili da je ovo apsolutno nezamenljiva supstanca, bez koje se procesi sinteze proteina i, shodno tome, rasta, razvoja i obnavljanja ćelija naglo usporavaju. To jest, pred nama je pravi vitamin, ali iz nekog razloga nije tako nazvan.
Da uveliko pojednostavimo, možemo reći da ova aminokiselina, pored svoje direktne funkcije kao strukturne komponente proteina, ima još jednu izuzetno važnu biološku ulogu, jer je izvor metil grupa. A ovi molekuli, veoma jednostavni u hemijskom smislu, igraju ogromnu ulogu u telu – od regulisanja metabolizma proteina do kontrole rada naših gena kroz metilaciju DNK.
Da bi postao donor upravo ovih metil grupa, metionin se pretvara u svoj aktivni oblik - S-adenozilmetionin. Ali, najinteresantnije je da je lanac ovih hemijskih reakcija zatvoren u ciklus, zahvaljujući čemu S-adenozilmetionin, jednom odustajući od svojih metilnih grupa za dobrobit organizma, zatim ponovo prelazi u metionin i ciklus počinje opet.
Istina, za to su mu potrebni pomagači, uključujući folnu kiselinu, vitamin B12, betain, a takođe ... naš stari prijatelj metionin metil sulfonijum, ili vitamin U. U tom smislu, izuzetno je smešno da je mnogo važniji S-adenozil metionin otkriven istovremeno sa vitaminom U, ali u isto vreme ne samo da nije dobio svoje vitaminsko slovo, već je uglavnom ostao u senci. Magija mogućeg izlečenja od jednog od glavnih problema tadašnjeg čovečanstva - peptičkog čira je u to vreme bila prevelika.
A sada, ako sada pogledamo celu ovu sliku sa visine našeg znanja, videćemo da se zbir metionina, S-adenozilmetionina, holina, betaina i metionin metilsulfonijuma bez ikakvog oklevanja može nazvati vitaminom. Na primer, vitamin M, koji veoma blisko reaguje sa dva druga vitamina - B12 i folnom kiselinom.
I upravo je taj zajednički rad pomenutih vitamina i vitaminskih supstanci svojevremeno doveo do toga da su naučnici primetili brzo zarastanje čireva i drugih povreda kože i sluzokože. Zaista, jedan od najvažnijih aspekata delovanja "vitamina M" je regulacija (normalizacija ili aktivacija) sinteze proteina.
